SUBOTA 10. JUN

Kad samostalno jedeš…

Onaj što se pre četvrt veka proslavio nošenjem lutke Slobodana Miloševića u robijaškom odelu, koji u nekom svom malom svemiru sebe i dalje smatra opozicionim poslanikom, prekjuče je, u raspravi o formiranju anketnog odbora koji bi trebalo da razmatra kako je došlo do dva masovna ubistva početkom maja u Beogradu i okolini Mladenovca, ne samo podržao filadendron premijerku i njenog “šefa”, nego je i govor završio kao da je na Šestom kongresu SKJ: „Živeo predsednik Srbije Aleksandar Vučić!“.

Zar samo to, upitao bi ga nominalni šef njegove buduće stranke, koji u nekom svom malom svemiru sebe smatra i ministrom vojnim, pa ga prekorio što je zaboravio da ubaci i “Njegova ekselencija”, kako je on nazvao predsednika svega ovoga u zvaničnoj objavi o razgovorima sa predsednicom Indije.

A mogao je, poput partijarha srpskog, da doda i “Blaženjejši”, kako je ovaj nedavno, dok se cela Srbija ustalasala zbog porasta nasilja, postupio kad mu se učinilo da samo “uvaženi gospodine predsedniče” nije dovoljno “hvala” za obilan ručak u Novom dvoru.

To je to, dragi moji prijatelji, kad se samostalno uputite ka nečijoj guzici uvek vam se čini da niste dovoljno ponizni, odnosno da niste dovoljno oštri prema onima koji o svemu tome imaju ne samo drukčije, nego i svoje mišljenje. A još ako ste preobraćenik, preletač, narodski rečeno pizda od čoveka, onda morate da na tu drugu stranu prospete mnogo više otrova, ne bi li vas zapazali tamo gde treba.

Otuda je sad najglasniji i najodvratniji onaj što je ne tako davne 2016. godine pisao kako bi se “pre ubio nego prešao u SNS”, a o “Njegovoj ekselenciji Blaženjejšem…” kao o “nedovršenoj ličnosti”, kojem je neslućena moć i vlast uticala na “nezdravo narastanje ega”.

Godinu dana kasnije sve je to polizao, baš kao što se pokrio ušima i onaj radikal koji je dugo odbijao da pređe u naprednjake, pa kasnije postao “gori Jovanov pre Jovanova”. A tu je i ona koja je sad “gora Vjerica od Vjerice”, pa se proslavila nazivajući “šljamom” sve one glumce i javne ličnosti koji nisu poput nje naknadno zavoleli NJ. E. predsednika svega ovoga.

Iz tog ugla gledano, nije nikakvo čudo što se nekome u nekim novinama učinilo da će se dodatno istaći plasiranjem fotošopirane slike kako “Blaženjejši” usred bela dana iako je navodno došao tokom noći, razmišlja šta da napiše u Knjizi žalosti u školi “Vladislav Ribnikar”, tek da bi dokazali kako jedan od najagilnijih opozicionara ne govori istinu kad kaže da ovoga nigde nije bilo… Ni tamo, ni tada, ni uopšte, sve dok nije krenuo u kontrakampanju, kontramitinge, pa sad svašta valja “ispeglati” i naknadno ispametovati…

Stariji će se verovatno setiti one čuvene naslovne strane “Večernjih novosti” iz septembra 2000. godine, kad je sa mitinga Slobodana Miloševića u Beranama objavljena fotomontaža na kojoj je triplirana ista grupa ljudi. Da ih bude više, da se osokole pristalice onoga kome su po Beogradu i varošima Srbije ispisivali grafite “GOTOV JE”…

Uvek nastane problem kad neki ljudi, svako iz svog razloga, počnu da samostalno jedu što se ne jede. U tom smislu gotovo da imam razumevanja za urednike jednog tabloida koji dok su u toku “istorijska”, “vanredna” ili “specijalna” obraćanja “Njegove ekselencije Bleženjejšeg” stoje mirno pred televizorom i ‘vataju beleške, pa onda tako važni prave naslovne strane i prepravljaju provincijska izdanja sopstvenih novina… Ako im pre toga već nije stiglo šta da pišu i šta da istaknu.

“Ulizice to su za mene najgori ljudi na svijetu, najštetniji, najpokvareniji. Oni podržavaju svaku vlast, oni i jesu vlast, oni siju strah bez milosti, bez ikakvog obzira, hladni kao led, oštri kao nož, kao psi vjerni svakoj državi, kao kurve nevjerni svakom pojedincu, najmanje ljudi od svih ljudi. Dok njih bude nema sreće na svijetu, jer će uništiti sve što je istinska ljudska vrijednost.” (Meša Selimović)

O Radomiru Antiću (Žitište 22. novembar 1948. – Madrid 6. april 2020.) je u ova dva dana ispisano gotovo sve, i gde je igrao (Sloboda iz tadašnjeg Titovog Užica, Partizan, Fenerbahče, Saragosa, Luton), i gde je sve radio (uz posebno naglašavanje činjenice da je jedini bio glavni trener u sva tri najjača španska kluba, Realu, Barseloni i Atletiku iz Madrida), sve do (ne)uspeha sa reprezentacijom Srbije od 2008. do 2010. godine. Ali, niko nije vernije predstavio kakav je čovek bio “Antara” od našeg kolege Damira Radovića (koji, na žalost, sad trune u nekoj gradskoj sportskoj instituciji). U to može da vas uveri i samo početak njegovog teksta na Fejsbuku:
“Naučio sam od njega svašta nešto o fudbalu, ali i o životu. Bio sam član jedne od dve generacije koje su imale sreću da im bude trener godinu dana u Partizanu. Najviše sam mu zahvalan na tome što sam pored njega i bukvalno uživao u igranju fudbala. Svaki trening i svaka utakmica pod njegovom komandom bili su kao sastanak sa najboljom ribom iz kraja u koju su svi zaljubljeni. Ljubiš se na rastanku, a ne možeš da dočekaš sutra da je ponovo pozoveš na dejt. Bili smo klinci, imali 15, 16 godina. Baš smo voleli tih dana loptu i lopta je volela nas. Naučio me je da svoje mane na terenu pretvorim u vrline, a da ono što sam imao kvalitetno podignem na mnogo viši nivo. Nikada ni pre ni posle toga nisam disao fudbal kao tih godinu dana!”