Dan kad je otiš’o Drčela

Danas se navršava godina od kako nas je napustio Stojan Drčelić (1964-2022), prvi glavni i odgovorni urednik novina “Nova”. Porodica, prijatelji, kolege, svi koji još ne mogu da se pomire sa njegovim preranim odlaskom, okupili su se juče u podne na groblju “Orlovača”, da bi još jednom podelili uspomene na njegov buran život i impresivnu novinarsku karijeru.

Baš tako samo o životu i u slavu života. Ne postoji bolji način da se osvetite smrti, baš kad je tako iznenadna, pa još i povezana sa neobrisanim suzama u istom krugu za Veselinom Simonovićem (1959-2022), sve u svemu nepravedna, nego da o njoj ne pričate. “Oplakujemo čoveka koga nam je smrt otela, i s njim gubitak čarolije njegovog društva i draži njegovog prisustva, samo čoveka, grubo rečeno, jer što se ostalog tiče, njegovog duha i stvaralačke snage , njima je sudbina podarila neobičnu lepotu koja ne umire”, pisao je Žoze Saramago (“Godina smrti Rikarda Reiša”).

Za smrt plemenitog čoveka, kaže portugalski nobelovac, “a kako plemenit znači otmen, galantan, gospodstven, elegantan, prijatan, uljudan, može se reći da je otmena, ili galantna, ili gospodstvena ili elegantna, ili prijatna, ili uljudna, jer takvom smrću čovek ne gubi ništa, osim života”.

To me podsetilo da se baš na takav način, gospodstveno, elegantno i uljudno, Stojan Drčelić svojevremeno oprostio od čoveka, čiji nam duh i stvaralačka snaga veoma nedostaju upravo ovih dana, kad se na ulicama Beograda i još nekih varoši po Srbiji vratila nada da ovo “dno dna” nije život kakvim bi trebalo da žive i naša deca.

“Znam, nije lako, sve se manje-više zna, velike reči sićušne su postale, nađi bar nešto što svetluca na dnu dna, izvedi neki trik za nas Preostale”, pevao je Đorđe Balašević (1953-2021). Povodom njegove smrti, Stojan je 20. februara 2021. na našem portalu objavio kolumnu pod naslovom “Ne dižite spomenik Balaševiću”, iz koje, u uverenju da bi i on to odobrio, prenosim nekoliko sjajnih pasusa:

“Kad se sve slegne, a to će potrajati, baš kao i iza odlaska svakog velikana, što Balašević jeste bio, biće prilike za preispitivanje i ocene ne samo njegovog muzičkog dela nego i društvenog uticaja, političkog bića i višeznačne poruke koju je svojim životom i karakterom slao od Vardara do Triglava. Publika ga je obožavala, a političke elite – bez razlike, ignorisale. Neko je tačno na mrežama primetio: ‘Četnici i ustaše su ga mrzeli, Srbi i Hrvati voleli’. Otud i poražavajuća činjenica da ni jedna televizija u Srbiji sinoć nije mogla da pusti snimak njegovog koncerta u poslednjih deset godina, odatle i podsećanje na neodržane nastupe, otkazane jer je ‘odlučio neko gore’ i tužna istina da su Balaševića mimoišla takozvana, društvena priznanja, a o ordenju i da ne govorimo.

Nekako verujem da se stari šeret gore negde mangupski smeška, zadovoljan što se nikada nije dao ‘kurvinim sinovima’ i što ga se ‘nisu setili’. I što će čak i epigoni mržnje i netolerancije, oni kojima se obratio još 1987. ‘Samo da rata ne bude’, oni što sve izgradiše na nasilju, bolu i otimanju, morati makar da pognu glavu. Biće to obaranje glave zbog stida, a ne poklonjenje velikanu.

Bio je slika i prilika one vrste građanske neposlušnosti i one ideje ljudskosti i dobrote koju samo pesnici imaju. Radio je to kroz stihove i njegov je doprinos otporu Miloševiću bio ogroman. Bio je stalna opozicija gluposti i nasilju, nije krio razočaranje post-petooktobarskom Srbijom, niti povratkom crveno-crne koalicije na čelu sa Tomislavom Nikolićem. I ništa mu nisu zaboravljali ni praštali. Bio je tu, a nije ga bilo.

Njegove su pesme bile na crnoj listi brojnih radio-stanica, državne televizije su ga ignorisale. Nije bilo za Đoleta kape. Nema sumnje, ostaće upamćen kao jedan od retkih koji su uspeli da se izdignu i ostanu zauvek nedodirljivi gluposti, prizemnosti i provincijalizmu. Pitom, blag i širok kao njegova Vojvodina. I otmen kao stari Novi Sad.

Beograd u kom je održao 130 solističkih koncerata ima i poseban dug. Novi vlasnici ‘Sava centra’ bi zaista mogli, kako se već neko dosetio, veliku salu da nazovu njegovim imenom. To je najmanje što je zaslužio Đorđe Balašević, to je najmanje što su zaslužile i one generacije koje su odrasle i utemeljile se na njegovim stavovima, razumele njegov humor, sarkazam i stihove.

Nadam se da od ove vlasti neće dobiti ništa, ni ulicu, ni spomenik. Oni su sve ono što on nikad nije bio. Bolje da ga nikad nema, nego da mu ga oni naprave. To bi ga i tamo gde je sada, rastužilo!”

Written by : Ivan Mrdjen

Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.