SREDA – ČETVRTAK, 15. – 16. FEBRUAR

Datum na koji je nakačen praznik

Ovih dana se nakupilo tačno 16 meseci, koliko sam ukupno proveo u Melburnu u poslednjih osam godina. Ako ništa drugo, vremenom sam prestao da se nerviram što ovde u tramvajima svi sede dok se vozilo ne zaustavi i ne otvore vrata, pa onda jedni polako izlaze (najčešće telefonirajući), pa zatim drugi polako ulaze, međusobno se propuštajući i zahvaljujući…

I pored tog običaja svi dolasci i polasci se uglavnom poklapaju sa vremenom, ispisanim na svakoj stanici za svaku liniju. Jednostavno, sve je to izračunato i uračunato u red vožnje, kao da Melburžani vreme provedeno u tramvajima ne računaju u život.

To me podsetilo na poruku sa zida poznate zvezdarske kafane “Limun žut”, koju drži moj prijatelj Vojin Cucić: “Svaki čovek ima određen broj dana u životu. Vreme provedeno u kafani se ne računa u konačan zbir.”

Srbija je već dugo “prostor kome ističe vreme”, pa zato tek kad se malo odmaknemo shvatimo da vreme provedeno u Srbiji sve manje može da se računa u život! Čak i u ova dva praznična dana…

Ruku na srce, sve je manje šanse da se Dan državnosti Srbije utemelji u narodu kao ozbiljan praznik. Ustanovljen u vreme zajedničke države sa Crnom Gorom, zbog čega se sve do 2007. slavio i 27. april (dan stvaranja Savezne Republike Jugoslavije), u početku je naglašavan kao Dan ustavnosti, povodom prvog srpskog ustava iz 1835. godine, da bi jedno vreme to bio i praznik Vojske Srbije, što se sve poklapalo sa obeležavanjem dizanja Prvog srpskog ustanka 1804. godine.

Zato sam u februaru 2010. napisao da u istom danu slavimo Dvadesetdeveti novembar, Dvadesetdrugi decembar i Sedmi jul. U međuvremenu je Vojska Srbije sa Prvog prešla na Drugi srpski ustanak, pa sad svoj dan slavi 23. aprila, a od ustavnosti ionako nije ostalo baš ništa!

Što je veoma nepravedno prema tom prvom Ustavu Kneževine Srbije, jer je njegov tvorac Dimitrije Davidović sastavio jedan od modernijih, demokratskijih i liberalnijih ustava tog doba, pod uticajem Francuske revolucije. Ukinut je posle svega trideset dana, 17. marta iste godine, zbog pritisaka Turske, Rusije i Austrije, a Davidović je isteran iz službe.

Tako je prvi srpski novinar Dimitrije Davidović (1789-1838, rođen u Zemunu, austrijski đak, jedno vreme sekretar kneza Miloša, pa i ministar obrazovanja, izdavač, istoričar, diplomata…) još pre 188 godina doživeo ono što se inače dešava pametnim i učenim ljudima, kad su potrebni vlastima. Sete ih se kad sami nešto ne znaju da naprave, ali zato znaju da odmah kažu da to ne valja!

„Sretenjski Ustav“ nije bio po volji ni mnogim Srbima, ponajviše zato što je zastava imala raspored boja crveno-belo-plavo, a u sredini grb sa ocilima oivičen maslinovom i hrastovom granom.

Zato već godinama imamo samo taj 15. februar kao neki datum iz istorije na koji je trebalo nakačiti kao neki državni praznik, a nemamo ni državu, a kako sad stvari stoje ni Ustav koji bi se poštovao.

Država je pretvorena u postizborni ratni plen svih koji dođu na vlast i postepeno privatizuju sve njene poluge i ingerencije, a aktuelni predsednik svega ovoga je u tome nadmašio sve svoje prethodnike.

Problem je, međutim, što obični čovek, redovni platiša poreza i svih „komunalija“, državu ne sreće u liku i delu slatkorečivog i sveprisutnog predsednika već mu se ona javlja i zagorčava život u dodiru sa silesijom marginalaca i neostvarenih osoba, koji su kao sledbenici i poslušnici dobili mogućnost da budu nešto što po znanju i sposobnostima nikad ne bi mogli biti. I što je njima, kao nagrada za slepu poslušnost i obožavanje „lika i dela“, mnogo toga dozvoljeno i sve oprošteno!

Nisu, doduše, retki ni oni koji smatraju, poput mog prijatelja Duška Miloševića, da „ne može bilo kome od nas ljubav i poštovanje prema sopstvenoj zemlji da pomuti bilo kakva satrapija na vlasti“. Slažem se, ali smatram da ljubav i poštovanje prema sopstvenoj zemlji, ne mogu ni da se nametnu dekretom. Ovaj praznik je najbolji dokaz, jer ga je uvela jedna a do besmisla dovela druga “satrapija na vlasti”.

Očigledno je reč o uverenju da su otadžbina, zemlja, domovina… kako god ih nazvali, nešto uzvišenije, vrednije i važnije od države, shvaćene kao politički sistem, organizacija društva i trenutna raspodela moći.

Država nije režim. Teško je verovati u državu kad ne valja, kad je u rukama loših ljudi i kad je upregnuta u kola samo jedne politike. Ni kad praznuje, ni kad nagrađuje, jer se, čak i da ste pomislili da je neko primetio vaš rad i znanje, možete naći u istom redu sa Pahomijem.