Navijački apatridi
Mog prijatelja iz Melburna Vladu Anđelkovića kamera baš voli, pa je dva puta tokom minule sedmice ukadriran među posmatračima Svetskog fudbalskog prvenstva. U ponedeljak u dresu Srbije, u sredu u dresu Australije, što nije promaklo oštrom oku njegove supruge Vesne, pa je sve, kako je i red, okačeno na društvene mreže…
Ovaj tekst napisan je pre nego što je bilo poznato da li su se „budući svetski prvaci“ poznatiji kao „orlovi“ pridružili u „last 16“ apsolutnim autsajderima, od strane navijača prvih omalovažavanih kao „kenguri“, pa ćemo priču o tome šta je potrebno da bi se postigao uspeh na nekom velikom sportskom takmičenju ostaviti za neku drugu priliku. Ako ona uopšte bude nekom interesantna…
Osim sa Vladom i njegovim drugarom Dejanom, koji takođe već godinama živi i radi u Australiji, u Dohi me je iskreno obradovao i susret sa doktorom Đorđem Čurčićem, koji već dve godine radi u Bezirksklinikum u okolini Bamberga, gde su mu se prvog dana proleća 2021. da pridružili supruga Maja i sinovi Andrej i Aleksa.
Njihova beogradska adresa je kuća do naše, a Vlada je, što je posebno interesantno, deo detinjstva i mladosti proveo u zvezdarskoj uličici Luneta Milovanovića, odmah iza ugla… Oba susreta ispred stadiona Al Janoub bila su posle onih tri – tri sa kamerunskim “lavovima”, zbog čega su moji prijatelji bili, da budem iskren, daleko tužniji od mene.
“Vi koji živite u Srbiji uspehe naših sportista možda gledate kroz prizmu političkih prilika kod kuće. Nama koji smo hiljadama kilometara daleko ovakvi događaji znače puno više, jer nam pružaju priliku da sačuvamo svoj identitet i ponos… Bez toga bismo zaista postali apatridi, a to je nešto što niko od nas ne želi”, možda ne baš tim rečima obojica su pozdravili “sve kod kuće”.
Ma gde bili…
* * *
Društvo iz Melburna: Dejan, Vlada, Milena i Kameron ispred stadiona u Dohi
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
