SREDA 7. DECEMBAR

Dva poklona za Milicu Lekić

Komentare u različitim formama i u različitim medijima pišem svakodnevno (osim nedeljom) od 26. aprila 2004. godine. Tog dana je Mirino i moje najstarije unuče, gospođica Tamara Janjić proslavila četvrti rođendan, što sam na svoj način pominjao i narednih aprila, jednom baš tim rečima da su zajedno stasavali naša mezimica i ova „Mrđenova primećivanja“, kako je jednom prilikom moje komentare nazvao kolega Radivoje „Lale“ Bojičić.

U međuvremenu sam zabeležio i ispratio proslave rođenja i naredne rođendane i ostalih pripadnika treće generacije naše velike prorodice, danas već 15-godišnjeg Petra, njegove vršnjakinje Ane, nešto mlađeg princa Filipa i finaly preslatke Dunje. Koja je, by the way, jedina sa nama na našoj zvezdarskoj adresi, dok se sa ostalima družimo u Dubaiju i Melburnu.

Da mi ne bi prebacivali uzurpaciju i privatizaciju medijskog prostora, kad god bih o tome imao valjanu informaciju (dužina i težina bebe, imena roditelja, ponekad i baka i deka ili braće i sestara, u kojoj bolnici, ime lekara a ponekad i babica…), objavljivao sam i vesti o rođenju dece po komšiluku i široj familiji, ali i među kolegama i prijateljima… A onda se to preselilo u spomenare i novčanike, da bi me povremeno podsećali kako sam bio u pravu što sam takve „vesti dana“ isticao iznad svega što je u tom trenutku možda bilo važno, a sada se toga više niko i ne seća…

Danas je 18. rođendan gospođice Milice Lekić, prvog deteta čiji sam dolazak na svet ovekovečio u mojim zapisima, sačuvanim u četiri knjige, peta na putu… Pomalo i pod utiskom burne proslave njenog rođenja u „Zlatnom opanku“ kod naših prijatelja Vlade i Čede, a mnogo više što sam tek kasnije shvatio šta je zaista važno, ne samo sretnim roditeljima i ukućanima, za novine od srede 8. decembra 2004. napisao sam pomalo neumesan komentar: „Tek juče sam shvatio u kakvoj situaciji se kaže: ’Rodilo se, treba da se ljulja’. Rodilo se, pa jedni baš slaviše, a kod drugih samo suza na obrazu.“

Milice, izvini zbog ove neuspele igrarije sa imenima tvojih roditelja, mog zauvek prijatelja Slaviše Lekića i drage koleginice Suzane Miličić. Sada je kasno da se vratimo na početak, jer si u međuvremenu izrasla u divnu, pametnu i darovitu devojku, pred kojom možda stoje mnogi putevi, ali je jedan odavno zapisan u tvojim genima… To je ono, što mi je jednom prilikom rekla tvoja baka Rada, kako se sve više, ponekad i nesvesno, trudiš da kopiraš svog oca, zbog čije prerane smrti zajedno tugujemo evo već trinaest meseci.

Ti se, kako si jednom prilikom rekla (a to mi je takođe prenela nepogrešiva Grandmother Agency), možda nisi ujutru budila u njegovom naručju, ali si uvek znala da na svog oca možeš da se osloniš. On je bio tu kraj tebe, za sve tvoje snove, više od mnogih očeva člija su deca odrastala pod istim krovom…

Zato sam za dan kad postaješ punoletna sačuvao, a moje kumče Ljubica Arbutina opremila i uramila požuteli isečak iz „Omladinskih novina“ iz decembra sada već davne 1979. godine, u kojima je prvi put osvanuo potpis Slaviše Lekića ispod teksta pod naslovom „Nada boje zlata“.

A kao poseban poklon evo i jedne njegove izjave o tebi, koju sam svojevremeno zapisao i sve mislio biće prilike da je objavim:

„Meni je moja Milica tri puta promenila život. Jednom kad se rodila, drugi put kad sam zbog nje i njenog odrastanja ostavio alkohol i treći put kad mi je prepustila da se brinem o našem zajedničkom ljubimcu Amigu!“