Nikad ne reci “nikad”
Mesec dana fudbalske svetkovine okončano je juče, pa mi ne zamerite što ću još jednom o “najvažnijoj sporednoj stvari na svetu”. Ma šta mislili i ma šta postepeno saznavali o World cup Qatar 2022, bilo je to uzbudljivo svetsko prvenstvo, pokazalo se u kom pravcu ide savremeni fudbal i potvrdilo se da više niko nema “tapiju” na ovu igru.
Takav fudbal imaće i publiku, koja je, još jednom se pokazalo, aktivni sudionik pretvaranja fudbalskih predstava u vrhunski spektakl. Vatrometi, zastave, himne, bučne najave, navijački kostimi, dresovi i mejkap… sve to ipak ne vredi mnogo ako na terenu nema istinskih asova. Poput Mesija, Grizmana, Modrića, Zijeha… (redosled je napisan desetak sati pre završetka velikog finala).
Nije tajna da su domaćini i organizatori ovog šampionata bili prilično razočarani kad je u odlučujućoj utakmici afričkih kvalifikacija 29. marta ove godine reprezentacija Senegala, na penale, izbacila državni tim Egipta. Prvenstveno zbog Mohameda Salaha, ubedljivo najpopularijeg fudbalera u arapskom delu sveta, čiju slavu nisu uspeli da ugroze ni podvižnici u dresovima Maroka, koji su kući poslali Belgijance, Špance i Portugalce.
Šta znači i kakvim magnetizmom zrači jedna takva fudbalska zvezda, video sam u petak uveče na utakmici Liverpula i Milana u okviru Super kupa Dubai 2022, na kome su još učestvovali londonski Arsenal (inače pobednik turnira) i Olimpik iz Liona. Iako su sve ekipe nastupale bez igrača angažovanih u različitim reprezentacijama, ipak je bilo asova zbog kojih je vredelo povesti decu na stadion lokalnog kluba Al Nasr, kao što su Edegor, Nketiah, Tonali, Akantara, Lakazet…
Ali, bez Mo Salaha čitav događaj ne bi mnogo odmakao od uobičajenog “tezgarenja” velikih klubova po egzotičnim destinacijama u pauzama domaćih šampionata.
I već poslovično pružanje šanse mnogobrojnim rezervistima u drugom poluvremenu, ne važi kad je u pitanju Liverpulova “jedanaestica”. Salah je na terenu ne samo proveo već i izgarao za svaku loptu više od osamdeset minuta, postigao jedan gol i imao još desetak atraktivnih šuteva i dodavanja, ali sam mojim unucima Petru i Filipu pokušao da ukažem da je daleko važniji utisak da se on sjajno zabavlja i da zaista uživa u toj igri. A bez toga nema pravog fudbala! *
A deca su baš uživala… Nije baš Enfild, ali vredelo je slušati desetak hiljada pristalica Liverpula kako pevaju “You’ll Never Walk Alone”, uživati u nastojanju grupe njihovih vršnjaka da dozovu i posle utakmice dobiju dres 19-godišnjeg Harvija Eliota, uz pet lepih golova i atraktivno izvođenje penala za dodatne bodove… bilo mi je žao svih onih dečaka kojima prvo iskustvo “s tatom na utakmicu” neće biti tako sadržajno i baš pravo fudbalsko.
Mislio sam da sam 28. novembra i utakmicom reprezentacije Srbije u Dohi, onoj sa Kamerunom, stavio tačku na tu vrstu životne radosti. Zbog Salaha sam ove tople decembarske večeri, ovde u Dubaiju, ponovo osetio zašto sam godinama išao na fudbalske utakmice. I zašto sam prestao kad više nije imalo šta da se gleda!
*Tako je fudbal shvatao i Siniša Mihajlović (1969-2022), kome su pre početka utakmice odali poštu minutom ćutanja. O njemu sam kasnije nešto više, onako po sećanju, pričao svojim unucima. A gde je Sinuša, tu je i Augentaler, pa mi u jednom trenutku moj unuk Petar reče: “Deda, tebi je fudbal bolji kad ga se sećaš…”
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
