Katar, tu u komšiluku
Na aerodrom u Abu Dabiju sam stigao u nedelju u tri sata ujutru, odakle sam Wizzerovim autobusom nastavio ka Dubaiju, mojoj prvoj destinaciji tokom naredna tri ipo meseca.
“Svetski šampionat je u Kataru, a svi idu u Dubai”, rekao mi je moj saputnik, tridesetogodišnji Amar, aludirajući na sve što može biti problem ljubiteljima fudbala i naročito piva u zemlji domaćina odmeravanja snage najboljih svetskih reprezentacija. Minus Italija…
On već tri godine živi i radi u Londonu, ali je fudbal zavoleo još kao dečak u Indiji, gde navija za srpskim kladiocima dobro poznat klub Goa (uvek dođe tri plus, osim kad se na to opkladite). U Engleskoj navija za Brentford, koji je već pomenute manijake bacio u očaj poslednjeg vikenda pre pauze, pobedom nad Mančester sitijem, i to u gostima…
Moj engleski je najbolji kad se priča o fudbalu i kad mojim sagovornicima to nije maternji jezik, pa smo tako nas dvojica ubijali zamor razgovorom o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, da se samo jednom poslužim tom čuvenom ostrvsom izrekom. Kad je čuo da sam iz Srbije, Amarova prva reakcija bila je “Mitrović”, tek da ne bude dileme ko je u ovom trenutku naš najbolji i najpoznatiji fudbaler.
Pohvalih se da ću gledati uživo prve dve utakmice Srbije u Kataru, na šta je moj sabesednik samo uzdahnuo i rekao “svaka čast”. “Vi možda niste svesni koliko je to velika stvar kad vaša reprezentacija igra na Svetskom prvenstvu. Nama u Indiji je to već dugo samo san…”
Nobelovac Sol Belou je pisao da “ko traži sreću, morao bi da se spremi za loše rezultate “. Toga sam se prisetio u tom trenutku, strahujući od našeg već tradicionalnog neumerenog optimizma uoči velikih sportskih događaja. Kad je samo nebo granica…
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
