Svi pošteni i savesni…
Sa groblja Zbeg ispratili smo juče na poslednje putovanje našu sugrađanku Slađanu Aksentijević (1963-2021), sa njenim mužem Vladimirom, sinom Vladimirom, mnogobrojnim rođacima, komšijama i prijateljima.
Na našem portalu objavio sam 14. maja apel „Ako se drugovi sete“, jer je mom kumu Vladi Vrabičiću, legendarnom konobaru iz „Kajmakčalana“, tih dana zaista bilo potrebno da ga se sete, a ako mogu i pomognu, generacije gostiju i prijatelja ovog kultnog bifea. Njegova supruga Slađa je u to vreme već bila teško bolesna. „Napala je neka bakterija“, „lekari pojma nemaju“, „“žena vene i nestaje“, „oni nemaju pare za privatno lečenje“, „treba im neka veza da je smeste u bolnicu“… tako su, ukratko, opisivali nezavidnu situaciju u kojoj su se našli njih dvoje.
Tom prilikom sam podsetio na urbanu legendu o jednoj bašti za dva bifea, jer su troatoar na uglu Kajmakčalanske i Žičke godinama delili “Kajmakčalan” i “20. oktobar”. Tako je jednog davnog Preobraženja konobar Vlada častio goste “Kajmaka” a njegova koleginica Slađa fanove “20. oktobra”, da bi, kad su se spojili svi astali, što se tu često događalo – utvrdili da su oboje rođeni 19. avgusta i da im je veza „zapisana u zvezdama“.
Kad smo se sreli pre desetak dana kum se zahvalio na tom tekstu i ozareno ispričao da je Slađa u međuvremenu smeštena u bolnicu „Dr Dragiša Mišović“, da je operacija na želucu uspešno obavljena i da se nada da će, čim malo ojača, biti puštena na kućni oporavak. Pre pet dana javili su mu da je njegova supruga preminula „zbog postoperativnih komplikacija“, narodski rečeno – sepse!
„Dvadesetprvi vek“ i „zlatno doba“ su najčešće pominjani u komentarima od kako je na Crvenom krstu osvanula čitulja sa Slađaninom slikom. Tako se moglo čuti da većina „državnih“ bolnica ima probleme sa sterilizacijom instrumenata i opreme, što uz nizak nivo opšte higijene i zaštite ponekad dovodi do smrtnog ishoda i posle sasvim rutinskih operacija.
Za razliku od Vlade Vrapca, koji kaže da nema nameru da bilo koga okrivljuje, niti da traži nekakvu posebnu istragu, moj prijatelj Miloš Tofilović iz Ljubovije već dvadeset meseci pokušava da utvrdi ko je sve, uglavnom nebrigom i neodgovarajućim lečenjem i tretmanom, doprineo preranoj smrti njegovog sina Gorana, zapamćenog po nadimku „Tof“ (1979-2020). Rezultat je, na žalost isti, svi pošteni i savesni, samo naših dragih nema!
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
