Subota 10. april

Dobri ljudi, dobre vesti

Sabor Svetog Arhangela Gavrila, porodičnu slavu našeg zeta
Saše Živanovića, proveli smo kod njegove majke Mirjane, snaje
Sanje i brata Miloša u Čačku. Arhangel Gavrilo, blagovesnik
radosti, kao jedan od sedam velikih angela serafima koji su
učestvovali u stvaranju sveta, smatra se vesnikom tajni Božjih.
To je bila prilika da ispunim obećanje i u likovnom salonu
čačanskog Doma kulture posetim izložbu akvarela pod nazivom
,,Akvatura” Duška Miloševića, arhitekte po struci, umetnika po
duši. Za njega je slikar Božidar Plazinić rekao da je “darovit
umetnik vanvremenske emocije, koju najčešće moderna
umetnost ne poznaje”.
Prikazani su akvareli iz četiri ciklusa: ,,Kule i Gradine, ,,Kulići-
Gradinići”, ,,Beogradine” i ,,Ovčarsko-kablarski akvareli”, sa
posebnim osvrtom na arhitektonske lepote. Na izložbi, koja se
može pogledati do 20. aprila, predstavljene i Miloševićeve
knjige ,,Moj rečnik čačanskih pojmova”, ,,Balkanske sitnice”,
,,Kule i Gradine” i ,,Ovčarsko-kablarski akvareli”. Poslednja
knjiga predstavlja kratku istoriju manastira Ovčarsko-kablarske
klisure na srpskom i engleskom jeziku i sadrži obilje
interesantnih i do sada malo poznatih podataka.
Slučaj je udesio da sam, dok smo šetali ulicama Čačka, počeo da
pričam o tome kako je moja maćeha Janja, ratne i nekoliko
godina pre toga provela kao sluškinja u domu čuvenog doktora
Dragiše Mišovića (1898-1939), da bi mi moj domaćin Miloš
rekao “evo, to je ta kuća”. Iduće subote navršiće se decenija i

po kako je umrla ta hrabra, ponosna i tvrdoglava žena, koja se
udala za mog oca Antona, kad je ostao sam sa sinovima od
jedne, pet i sedam godina.
„Za sve što smo kasnije napravili u životu nas trojica treba da
zahvalimo njenom pranju, kuvanju, brizi i – zvocanju“, napisao
sam 18. aprila 2006. godine. O tome sam, sasvim prirodno,
pisao i u romanu “Koverat Ane Zonai” (“Prometej”, Novi Sad,
2021.), posvećen ne baš srećnom životu moje majke.
Sa Duškom Miloševićem sam prijatelj preko društvenih mreža,
baš kao sa Milanom Pajevićem, konstruktorom po struci i
umetnikom u duši, autorom jednog od “Prometejevih”
bestselera, porodične hronike pod naslovom “Planina koja me je
volela”. On je u minuloj sedmici objavio nekoliko zaista
dirljivih osvrta na moj prvenac, približivši ga širokom krugu
svojih prijatelja i poštovalaca.
“Odavno mi se nije desilo da sa nekom knjigom, ne samo
zanoćim, nego i osvanem. Ne samo da znam čoveka, autora
knjige koja ima podnaslov – ‘Familijarna hronika’,
prijateljujemo se u porukama, a nikada nismo popili ni pivo…”,
zapisao je Milan u četiri ujutro, šestoaprilskog dana druge kovid
godine, zatvorivši ovaj moj “Koverat”, upakovan u tvrde korice.
U glavi su mu, kako je napisao, počeli da se pojavljuju neki
njegovi preci, knjige, filmovi, škole i gradovi, od Virova, preko
Arilja, Beograda, Križevaca, Bagdada, Šebekina, Belgoroda,
Harkova i Kijevske Magiljanske akademije, a sve bi moglo da
stane u ovu rečenicu iz jednog od mnogih pisama Ane Zonai:

“Kažu da su dve reči koje najbolje opisuju bol zbog propuštenog
u životu: ‘Da sam…’ U drugoj verziji je, zbog doživljenih muka
i stradanja: ‘Da nisam…’ Ne zna se šta više boli, niti šta je gore.
Nije loše ni sve što je propušteno, a nije dobro ni sve što nas je
snašlo…”
„Savremeni umetnik nije više samo posmatrač ni beležnik
događaja, nego sve više želi da učestvuje u promeni situacije
zbog koje, s obzirom na to da ne može da utiče, vrisne svojom
idejom“, izjavio je Čačanin Božidar Plazinić, kad je pre pet
godina imenovan za predsednika Upravnog odbora Oktobarskog
salona, kao prvi umetnik koji ne živi i radi u Beogradu.
Milan Pajević je svoj zapis završio sa: “Alal vera, Ivane!
Velemajstorski!” Gotovo kao neki blagovesnik, jer nam u ova
teška vremena svima trebaju i neki dobri ljudi i neke dobre vesti.