Evo ja ću da se žrtvujem
Bivši predsednik Srbije i lider Socijaldemokratske stranke
Boris Tadić izjavio je ovih dana da bi se kandidovao na
predsedničkim izborima “isključivo ukoliko bi procenio da
niko od drugih kandidata neće moći da pobedi Vučića, ali i da
upravlja državom”.
Objašnjavajući pod kojim uslovima bi se kandidovao na
izborima u aprilu iduće godine, dodao je da će nakon promene
vlasti biti potrebno ne samo umeti upravljati državom, već
„upravljati u okolnostima u kojima će biti potrebno paralelno i
saniranje ogromne štete koja će ostati iza ove vlasti“, uz
napomenu „ukoliko bi se pojavio neko za koga bih procenio da
to može, imao bi svu moju podršku“.
A njegova podrška, ako sam dobro zapamtio, vredi čitavih 10,49
odsto glasova, koliko je u junu 2020. godine osvojio, sve sa
Trifunovićem i Živkovićem, na lokalnim izborima u
beogradskoj opštini Vračar. Gde je, realno gledano, pobedila
tzv. bojkot koalicija, jer se na biračkim mestima pojavilo manje
od 30 odsto Vračaraca. To, međutim, ne sprečava bivšeg
predsednika Republike da sa visine sopstvene umišljenosti
procenuje prilike u opoziciji, ovde ionako pamćenje ne doseže
dalje od tri televizijska dnevnika.
Pre nešto više od šest godina (27. januara 2015.) objavio sam
komentar kako je dan ranije u polupunoj „šestici“ postariji
sugrađanin uzvikivao „Živeo Slobodan Milošević“:
„Desetak godina ranije verovatno bih opsovao i veseljaka sa
čokanjčetom u ruci i onoga kome kliče, jer ne bih mogao ni da
pomislim da će to bilo kad da bude simpatično većini zatečenih
putnika. Kad smo počeli da propadamo i Brozova ;vunena
vremena; izgledala su mnogo lepše i prihvatljivije, a sad se i
;Slobodanova era; polako seli u nostalgiju. To uopšte ne brine
onoga ko sad baštini njihovu teoriju i praksu, jer zna da nikad,
baš nikad nećemo pasti toliko nisko da bilo ko počne da
skandira ;Živeo Boris Tadić;.“
Toga je, izgleda, svestan i sam svoj lider za Vračarski park i tri
ulice niže, ali logika „ako niko neće, evo ja ću da se žrtvujem“
još je veoma prisutna u glavama ovdašnjih političara svih boja i
fela. Možda nam je pamćenje kratko, ali je zato selektivno, pa je
tako ostala nezaboravna emisija koleginice Tatjane Vojtehovski,
kad su Nenad Čanak i Milan St. Protić pričali kako je Velja Ilić
svojevremeno govorio da će da se „žrtvuje za Srbiju“, tako što
će da „nagna babu u Beloj kući“, što bi trebalo da „doprinese
normalizaciji odnosa između Beograda i Vašingtona“.
Anegdota datira iz vremena kad su njih trojica, plus moj prijatelj
Vladan Batić (1949-2010) koji je takođe učestvovao u toj
emisiji, bili opozicija neprikosnovenom gospodaru života i smrti
Slobodanu Miloševiću, a godine i izgled tadašnje američke
državne sekretarke je čine veselijom nego što zaista jeste. Time
se zapravo otkriva nemoć neorganizovanih, razjedinjenih i
sujetnih opozicionih lidera, kakvi su bili krajem devedesetih
godina prošlog veka, zbog čega ni razne sumanute ideje nisu
bile nezamislive.
U Srbiji već godinama vidimo nemoć neorganizovanih,
razjedinjenih i sujetnih opozicionih lidera, zbog čega ni razne
sumanute ideje nisu nezamislive. Kao ova Tadićeva, na primer!
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
