Subota 27. mart

“Imam zadovoljstvo da na Univerzitetu u Gisenu tokom letnjeg semestra asistiram profesorki Sigrid Ruby na zanimljivom multidisciplinarnom kursu o tome kako je ovaj deo Nemačke (Regija Hessen) prikazan u vodičima, na mapama i drugim turističkim medijima od 18. veka do danas” – pohvalila se ovih dana naša koleginica Ela Graf, koja već drugu godinu uči, radi i sa ćerkom Galom živi u ovom univerzitetskom gradu, severno od Frankfurta.

Zadovoljstvo što se konačno okupila njegova porodica nije uspeo rečima da opiše naš komšija, doktor Đorđe Čurčić, koji od avgusta prošle godine radi u Bezirksklinikum u okolini Bamberga, gde su prvog dana proleća konačno, da nastave zajednički život, stigli i supruga Maja i sinovi, Andrej (11) i Aleksa (devet i po godina).

Ela Graf je objasnila da na pomenutom seminaru istražuju medijsku raznolikost kroz koju je Hessen konstituisan ili prepoznat kao „umetnički i kulturni predeo“ i analiziraju

kako su mape, razglednice, suveniri, slike i umetničke grafike ugrađivani u medije i putopisne priče.

“U fokusu je banjska industrija ove nemačke regije, koja je u 19. veku privukla pažnju međunarodne javnosti, posebno aristokratije i mnogobrojnih umetnika. Osim što studente upoznaje sa topografijom i istorijom umetnosti i kulture Hesena, cilj seminara je i da analizira ‘medijsku konstrukciju’ predela ili regiona u istorijskom kontekstu i problematizuje ,moć slika’ za izgradnju identiteta” – napisala je buduća doktorka nauka, dodavši da bi volela da “slični seminari postanu redovni i na ovim našim prostorima, gde se nažalost i dalje neblagonaklono gleda na preplitanje kulture i turizma”.

Nedavno sam saznao da je u rutama ekskurzija i izleta u Beograd za starije osnovce i srednjoškolce jedna od najpopularnijih destinacija – kuća preko puta stadiona “Rajko Mitić”. Zamaskirano posetom ovom sportskom objektu i muzeju Crvene zvezde (kad radi), obavezno je i “slobodno vreme” za slikanje mlađarije ispred zdanja u kome živi “srpska majka”, “Ceca nacionale” ili samo “Arkanova udovica”. Što bi rekla draga Ela, čisto da vidimo “moć slika za izgradnju identiteta”.

Siguran sam da je baš to – da sačuva svoje dečake od takvog “identiteta” – jedan od razloga zbog čega je ugledni doktor Čurčić, psihijatar i jedan od naših najboljih sportskih psihologa, duže od dve godine vredno učio nemački jezik. Njemu je trebalo mnogo više nego recimo nekom stomatologu ili hirurgu, jer je njegov posao da priča sa ljudima.

To čime se u Nemačkoj bave moji prijatelji Ela i Đorđe nije samo “hoch deutsch”, već i jedna potpuna nova dimenzija gastarbajtovanja. Moja majka je provela više od 24 godine u Kurklinici u Bad Švalbahu, nedaleko od Visbadena i jedna trećina mog romana “Koverat Ane Zonai” (“Prometej”, Novi Sad, 2021)* posvećena je njenom tamošnjem životu, čija je glavna odlika bila privremenost, a glavni cilj – želja da se jednog dana “vrati u Jugu”.

Jednom prilikom mi je ispričala da je u Beogradu kupila knjigu „Nemačka, Nemačka, između ostalog“ (BIGZ, Beograd, 1980), misleći da će joj eseji Hansa Magnusa Encensbergera pomoći da bolje razume i zemlju u kojoj je provela četvrt veka i njene ljude i njihove naravi. Kasnije mi je u svojim pismima, na osnovu kojih je i sačinjena ova moja „familijarna hronika“, često citirala Encensbergerovu misao da pisac treba da „povećava gnev u svetu za jedan gram“, te da mu za to ne treba ništa drugo osim hrabrosti.

Hrabrost kod mnogih mojih prijatelja danas, na žalost, kao da ima samo jednu dimenziju – što dalje odavde. Od Mirinih i mojih čerki koje su sreću potražile u Melburnu i Dubaiju, od „Dade“ Hegenbergera u Kanadi i Aleksandre Di u Njujorku (kojoj je, by the way, danas rođendan) do Miroslava Olenjina u Adelajdu, koji je ovih dana baš razgnevio tviter revolucionare i fejsborce, oni čine upravo obrnuto.

Svoj gnev i tugu što nisu mogli valjano da se bave svojim poslom u Srbiji i da od toga čestito žive smanjuju iz dana u dan, gram po gram, na nekom boljem mestu.