Manifest ličnog otpora
Nešto sasvim lično. Skica za mogući manifest otpora. Nas protiv svega, ja protiv svih. Možda u tome ima neke nade…
Bio je juče prelep dan u Beogradu i puno su mi nedostajali svi moji prijatelji! Zbog toga sam konobarskoj legendi Vladi Vrabičiću, zaštitnom liku kultnog bifea “Kajmakčalan” na Crvenom krstu, na prosto pitanje “šta radiš, kume” odgovorio sa “evo pravim ljudima svežija sećanja”.
Njemu, naviknutom na svakojaka kafanska zavitlavanja, nisam morao ništa da objašnjavam… Baš kao ni mojim prijateljima Čedi u “Zlatnom opanku” i Vojinu u “Korčaginu”, mom kumu Toši u “Taliru”, a ponajmanje legendarnoj konobarici Radi u “Paliluli”… da pomenem samo moj jučerašnji “tour de Belgrade”.
Jednostavno, ne želim da me se iko seća kao jednog mog prijatelja koji već mesecima “niti gde ide, niti nešto radi”, a baš kad ne mora ni skida ni masku, ni rukavice… Ej, onakav čovak, a sad niko više ne pamti kad smo ga poslednji put videli u normalnom izdanju…
Ne zameram ljudima koji ovih dana izbegavaju da se vidimo, ali mi smetaju njihovi izgovori tipa “samo da odnesem tetki lek”. Ljudski je strahovati, ljudski je poštovati “mere”, ali čemu sve to ako će da izbiriše sve ono najbolje u nama, ako budemo samo živi bez života i ljudska bića bez ljudskosti…
Ako se mi predamo neće biti nikog da nas odbrani, ako mi pristanemo neće biti nikog da se suprotstavi. Negde moramo da sami sebe pronađemo, da u borbi sa nevidljivim naprijateljem ne izgubimo vidljive prijatelje…
Znam, ljudi umiru, ali i dalje svakodnevno više ljudi u svetu umre od gladi i više ljudi strada u saobraćajnim nesrećama, pa opet niko ne razmišlja ozbiljno o “bankama hrane”, niti bilo ko odustaje da sedne u kola, posebno ako je malo popio…
Zato je vreme da kažemo “pa šta”. Da uzviknemo “dosta”. Da odbrusimo “odjebite više”… Da pitamo zašto bih ja morao da se pridržavam tog vašeg “mora”, ako ne znam ni ko je odlučio da sve ovo bude naš život, ni gde se o svemu odlučuje, ni kad će sve ovo da prestane, ni kako da ostanem normalan…
Bez otpora, bez ljudi, bez prijatelja, bez života… bićemo samo konzumenti informacija, pretposlednja inkarnacija zombija.
Bio je juče prelep dan u Beogradu i puno su mi nedostajali svi moji prijatelji!
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
