Dok mu obraz ne pocrveni…

Na putu do jedne od mojih omiljenih kafana, tu kod nas na Zvezdari, moram da prođem pored autolimarsko-lakirerske „radionice“ komšije „Mike“. Možda mu to i nije pravo ime, ali on tako oslovljava sve koji tuda prolaze, „gde si Miko“, „nema te Miko“, „svrati Miko“, pa se vremenom odomaćilo da je i on nekakav „Mika“.

Kad sam već zaređao sa navodnicima, da objasnim onaj prvi, jer tu radionice i nema, već komšija Mika (idemo dalje kao da mu je to zaista ime) sve obavlja ispred svoje kapije, na ulici, od prijema mušterija do konačnog preuzimanja zakrpljenog i premazanog vozila. Tu mu je i „kancelarija“, ispod izbledelog reklamnog suncobrana za neko pivo, jedan stari kafanski sto i pet, šest rasparenih stolica za drugare, komšije koji se ponekad pobune zbog brusilice, prašine i isparenja farbe i laka ili poneku dokonu mušteriju koja se baš zainati da sačeka ono „biće gotovo za pola sata“.

A na stolu, uz alat, kutije farbe i gita, uvek i po nekoliko „zidarskih“ piva, često flaša domaće rakije od onih „pek’o čovek za sebe, ostalo mu šesto litara“, a ne manjka ni meze, od čvaraka i „sitno seckanog“ do pola vekne hleba i paradajza presečenih na pola… Sve ovo ne može se videti samo kad je veliki kijamet, tako da na ulici pred Mikinom i još nekoliko susednih kuća uvek ima bar po tri, četiri automobila „u radu“…

Jednom mi je u već pomenutoj kafani neko od stalnih gostiju rekao da je Mika baš „mastorski sredio pos’o i uživanje“ ali da se on, lično, nikad ne bi menjao sa njim, „jer…“ Tu, u stvari, počinje moja priča, pošto sam se, prečuvši nastavak tog „jer“, na sopstvenom primeru uverio da je komšija Mika pravi majstor (bez navodnika), ali za nešto sasvim drugo.

Sve je počelo još proletos, kad mi je, dok sam kolima prolazio kraj njegove „radionice“, mahnuo da stanem, a onda pitao da li imam da mu pozajmim „jednu crvenu do sutra“, iskreno priznavši da im ponestalo za piće i meze, a tek sutradan očekuje da nešto i naplati… Iskusno, nema šta, zna da bez najmanje hiljadu dinara ne idem prema kafani, bez obzira što me tamo mnogi časte pićem, a mogu da platim i karticom.

Nisam ni slutio da sam, kad sam mu „pozajmio“ taj novac, postao saučesnik u monodrami, u kojoj ja samo ćutim, a on mi na razne načine objašnjava zašto baš tog dana nema, ne može ili nije u stanju da mi vrati tu jednu „crvenu“:

– Miko, da sačekaš pola sata, rek’o čovek da dolazi da mi plati za ovaj auto (pokazuje rukom na neki krš, koji je daleko od finalne obrade);

– Miko, da dođeš kad se vraćaš iz kafane, sad nemam kod sebe (zna da ga u to vreme neću zateći na ulici);

– Miko, ja imam pare krave da ’ranim! Sad baš nemam, ali za dan, dva… (kad vidi da sumnjam u njegovu nameru da vrati dug);

– Miko, sad mi otišla žena u menjačnicu, zovem te čim se vrati (nikad nije pozvao);

– Miko, evo imam ovih sto evra, ako imaš da mi vratiš kusur (taj štos mi prodao nekoliko puta, a komšije mi posle objasnile da majstor tom prilikom drži u ruci onu sliku pomenute novčanice, što se prodaje u knjižarama kao blokče za poruke);

– Miko, gde si ovako izgreb’o auto, daj dođi sutra da ti to malo premažem, pa da odbijemo što ti dugujem (to sam izbegavao jer bi onda automobil stajao bar deset dana kod njega i još bi morao da ga čašćavam pićem kad dođem u „zakazano vreme“);

– Miko, ček’o sam te juče, kako smo se dogovorili (nije bilo nikakvog dogovora);

– Miko, ubi me, ja zaboravio da ćeš danas da navratiš (kad je bilo nekakvog dogovora);

– Miko, puk’o sam juče na doktora pedeset evra, upalo mi nešto u oko (kad nosi naočare za sunce, da se ne vidi koliko je popio);

– Miko, ako može da ti sad ne vratim, treba da dođe Žile i da mi donese rakiju, ’oćeš da i tebi uzmem dva litra (ako slučajno vidim da ima pare u onom džepu majstorskog kombinezona na grudima);

– Miko, bila mi juče inspekcija, prijavio me neko od komšija, samo da znam ko je… (neproverljivo, ali se nekako podrazumeva da samo produžim dalje);

– Miko, joooj, sutra mi stricu godina dana (neproverljivo, ali takođe deluje);

– Miko, prod’o me sinoć Inter za trista evra (ili neki drugi klub, zavisno od utakmica na kladioničarskim listama);

– Miko, živ nisam, otišla mi žena na testiranje na ovu koronu (stvarno otišla na testiranje, pa posle otišla u Grčku);

– Miko, bre, gde ti živiš?! U ovu zemlju niko nikom ništa ne plaća, a ti zap’o za tu crvenu… (ako se vide neke novine na stolu)…

Da sam pazio na času, dok mi je onaj komšija u kafani pričao o majstor Miki, verovatno bih čuo i nastavak njegove rečenice da je on „mastorski sredio pos’o i uživanje“, koji glasi: „Ali ja se nikad ne bih menjao sa njim, jer je njegov posao da pozajmljuje pare, a uživanje da laže!“

Kad sam konačno čuo i taj dodatak, moj komentar bio je, čisto da ne ispadnem glup u društvu, da nam to isto rade i šef države i njegovi ministri, ali sam se nešto kasnije ipak brecnuo na majstor Mikin „izgovor za taj dan“. Sutradan me je on zaustavio i teatralno (za stolom sedeli neki ljudi koje ranije nisam viđao) uzviknuo:

– Miko, da znaš mnogo si me naljutio kad si juče rek’o da ne treba da ti vratim dug. Neću da mi obraz crveni zbog te jedne crvene… Nije ovo skaj…

Pare, naravno, nije vratio! Sad čekam zimu, možda će se majstor Miki, kao u onoj dečjoj pesmici, desiti „nek mi obraz pocrveni, eto to je, to je sve“!