Zašto vole Vučića?
Naprednjačka vrhuška okupila se pre neki dan na promociji knjige nekadašnjeg funkcionera Srpske radikalne stranke Aleksandra Đorđevića “Vučić, jedna priča. Osvajanje političkih prostora”.
Na radost majke Angeline i oca Anđelka, koji su došli u ime sina, koji opravdano nije mogao da prisustvuje promociji, u hvalospevima ne knjizi, još manje autoru, već isključivo liku i delu predsednika svega ovoga utrkivali su se njegovi “saborci”. Mada su, ruku na srce, to činili više zbog sebe i sopstvene promocije u “prve među jednakima drugim”.
Tako je gen.sek. predsednika svega ovoga Nikola Selaković rekao da je “privilegija raditi uz čoveka koji stvara istoriju i biti u prilici da učite od takvog čoveka”, a krovni funkcioner Vladimir Đukanović je, kao i obično, umesto o knjizi i svom šefu govorio o opoziciji. “Ključna je razlika između Njega koji živi za politiku i brojnih drugih opozicionih političara koji žive od politike”.
Po toj logici, veselo društvance moglo bi da se okupi i na promociji telefonskog imenika, važno je pričati ono što godi Njegovom uhu i našoj sujeti. Tim povodom nas je kulturolog dr Ratko Božović podsetio da su u takvim prilikama “uvek najglasniji oni koji knjigu nisu pročitali”: “Nije važno šta u knjizi piše nego ko je piše i o kome. Ocenjivati knjigu pre nego što ste je pročitali je skandal. Aplauz pre čitanja, bruka!”
Takvi bi, bez čitanja, verovatno hvalili i knjigu “Svaka čast Vučiću” (“Statusteam”, Beograd, 2015), ako im neko pre toga ne bi šapnuo da je autor nepoćudni Slaviša Lekić i da je u toj knjizi “sakupljeno baš sve što treba da znate o Vučiću, i baš ništa što treba da znate o ostatku kosomosa”, jer je “taj ostatak ionako iz Vučićeve perspektive prazan”, kako je to primetio još nepoćudniji Teofil Pančić.
Kad smo već kod karakternih gradacija, siguran sam da se ne toliko na društvo okupljeno na pomenutoj promociji, koliko na najistaknutije članove najmasovnije političke partije u Evropi (730.000 članova, bre) odnosi aforizam mog prijatelja “Laleta” Bojičića: “Ološ, ološiji, najološiji!”
Kome nije jasno, nudim “prevod” moje prijateljice Javorke Jasne Petrović: “Od lopova ste napravili gospodu, od kurvi elitu, od nepismenih funkcionere, a od naroda…”.
Ona je napisala nešto sa čim ne mogu da se složim, jer narod ipak sve vidi, sve pamti i nikad ne znaš kad će opet početi da “osvaja politički prostor”. To jasno pokazuje i anketa na portalu “021”, gde su pitali “Šta mislite zašto je SNS partija sa najviše članova u Evropi”, a procenti pojedinih odgovora (prekjuče ih bilo ukupno 3.029) daju više nego nedvosmislen odgovor:
– kult obožavanog vođe – 3,65
– vera u ideologiju i program stranke – 4,02
– strah – 7,61
– podanički mentalitet – 12,29
– lični interes, važno je biti član partije – 69,41 odsto.
Eto i odgovora na pitanje iz naslova ovog komentara. Mada treba imati na umu i sjajan aforizam mog prijatelja Ninusa Nestorovića: “Političko ludilo je ovde nasledno. Prenosi se sa vođe na vođu!”
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
