Ponedeljak 7. septembar

Pušenje u Beloj kući

Zaista nemam nameru da se bavim plastičnim ključevima, hemijskom olovkom, stoličicom na sred Ovalnog kabineta i ostalim tricama i kučinama “istorijske posete” predsednika svega ovoga Vašingtonu.

Pre svega, to nije nikakva poseta Sjedinjenim Američkim Državama već prilično ultimativan poziv na nimalo prijatne pregovore o normalizaciji odnosa između “dve države”, od kojih je druga još uvek u preambuli ustava prve. Upravo priča o trivijalnostima tipa “a onda je svratila i Ivanka” treba da skrene pažnju ovdašnje javnosti sa suštine pregovaranog i potpisanog, jer je većina tih “stavki” na nivou međudržavnih ugovora, što je često mnogo važnije od formalnog priznanja.

Slučaj je hteo da sam prvi dan minulog vikenda proveo u lepom i prijatnom ambijentu “Bugijevo sokače” u Slancima. To je u vazdušnoj liniji na manje od tri kilometara od naše zvezdarske adrese, dok je, istorijski gledano, razlika gotovo epohalna, pošto se ovaj ugostitetsljko-rekreativni kompleks nalazi u tamošnjoj Ulici maršala Tita, inače jednoj od 14 koliko ih još ima na teritoriji glavnog grada.

Upravo Josip Broz (1892-1980) je ovog vikenda bio glavna zvezda društvenih mreža, pri čemu je na hiljadu raznih načina ponovljena priča o njegovoj poseti (stvarno poseti) SAD od 26 oktobra do 2. novembra 1971. godine i istorijskom paljenju kubanske cigare u Ovalnom kabinetu, u prisustvu iznenađenog američkog predsednika Ričarda Niksona.

Sa ove istorijske distance apsolutno je nevažan Titov lakonski odgovor “blago vama” kad su mu domaćini diskretno skrenuli pažnju da je u Beloj kući pušenje zabranjeno od 1948. godine, nije toliko bitno ni što je to prvi i jedini put da neko od gostiju na taj način prekrši tamošnji “kućni red”. Titovo paljenje kubanske cigare u Beloj Kući, ličnog poklona Fidela Kastra, u vreme kad su Kuba i Kastro za SAD bili politički neprijatelj broj jedan, i danas se posmatra kao demonstracija “principijelnosti i beskompromisnosti u promociji sopstvene antiimperijalističke politike, i to u samom epicentru imperijalističke moći”.

U tom grmu nekadašnjeg samopoštovanja leži i razlog aktuelnog repriziranja snimaka pušenja iz Vašingtona, jer se mnogima čini da su trajno izgubljeni poštovanje i ugled kakav su ova zemlja i njen najznačajniji lider uživali širom sveta. Možda smo mi to brzo zaboravili, možda nismo odmah ni najbolje razumeli, ali nije tajna da su šest godina kasnije u Sovjetskom Savezu (od 16. do 24. avgusta), Severnoj Koreji (24.-30. avgust) i Kini (od 30. avgusta do 7. septembra) Josipa Broza Tita dočekali i ugostili kao jednog od vodećih svetskih lidera, između ostalog i zbog respekta koji je prema njemu pokazivao Zapad.

Moj dragi kolega Mirko Marinović (1930-2018), koji je u to vreme bio u ambasadi SFRJ u Pekingu, pričao mi je da su “Titovi najbliži saradnici” odmah posle nestvarnih i neponovljivih slika u Pjongjangu panično shvatili da bi bilo neprikladno da se u Beogradu ne organizuje “veličanstven doček putniku mira” posle ove u političkom  smislu izuzetno značajne turneje. To je i učinjeno, neki tvrde, bez Titovog znanja…

Malo sam se zabrinuo, kad sam pre neki dan video spontano okupljene SNS-ovce i ostale navijačke grupe na Topčiderskoj zvezdi, kako sabajle ispraćaju predsednika svega ovoga na put u Vašington i Brisel, da nekome ne padne na pamet da posle svega organizuje i “svečani doček”, posebno kad je krenulo tamburanje o “istorijskom NE”. Nadam se ipak da je i “drug Tito” shvatio da bi, bar ovom prilikom, to ipak bilo preterano!