Po njemu se ništa neće zvati

“Evo, prodajem dušu vragu svome”, tako glasi drugi stih prve strofe evergrina “Bijelog dugmeta” simboličnog naslova “Pristao sam biću sve što hoće”.

A druga strofa se završava ponavljanjem stihova “po meni se ništa neće zvati”, što kao eho odjekuje već dva dana posle još jednog neočekivanog i ničim izazvanog televizijskog desanta na zdrav razum građana Srbije.

Predavši dušu “vragu svome”, u psihologiji poznatom kao narcisoidna samozaljubljenost, uveren da se svi boje “vatre koja trag mu prati”, predsednik svega ovoga je obelodanio još jedan “dečački san”, da se po njemu nazove budući nacionalni stadion. O tome je juče odličan komentar objavio kolega Ranko Pivljanin i mogu samo da kažem (kao u aktuelnom vicu šta radi korona virus kad vidi pluća strasnog pušača): “Ja tu ništa ne bih dirao!”

Nezaboravnog hita “Dugmića” sam se setio najviše zbog glumatanja u stilu “zablude sam, evo, prestao da brojim”. Iako smo još veoma daleko od “ostaću samo crna tačka, poslije ove igre kad me mirno slome”, mogu već sada da potpišem, bez obzira da li ću to i lično doživeti, da se po njemu ništa neće zvati!

“Dokle pjevam dotle i postojim” i ništa više. Najbolji primer za to je prethodni “hodač po vodi” sa “odsjajem sunca u kosi”, po kome bi neki možda i nazvali neku ulicu ili kakvu socijalnu ustanovu da ga ne pamtimo po “pjesmama njegovim”, od “niko ne sme da vas bije” preko “volim i ja vas” do “pobedili smo Nato”. A iza toga rasturanje zajedničke države, ratovi u kojima nismo učestvovali, Zajam za preporod Srbije, oduzeta devizna štednja, Jezda, Dafina, prekonoćno bogaćenje novokomponovanih “bizmismena”, nestašice, sankcije, egzodus mladih i školovanih, svetski rekordna hiperinflacija, jogurt revolucija, balvan revolucija, ratni zločini, izbegličke kolone, bombardovanje, gubitak Kosova i Metohije, zloupotreba medija, izborne krađe, lex specialis, ubistva političkih suparnika, ubistva neposlušnih “naših”, inaćenje sa celim svetom, urušavanje odnosa sa svim susedima…

Objavio sam na ovom mestu pre mesec i po dana “spisak” razloga, zbog kojih ćemo se još dugo sećati aktuelnog predsednika (13. jul, “Sve po spisku”), pa ne bih da se ponavljam.

Za one koje mrzi da se vraćaju unazad, pomenuću samo da je tačno 100 razloga zbog kojih bi građani Srbije morali makar da razmisle kakvu vlast imaju i ko je na čelu države, ako ih već mrzi da preduzmu bilo šta ozbiljnije, razvrstano u sledeća “poglavlja”: korupcija, prodaja u bescenje, sprega sa mafijom, zataškane afere, politički zločin (ubistvo Olivera Ivanovića), urbahanalije, tabloidne istrage, napredni “mangupi”, izborne krađe, nesposobnost, pandemija, brukanje po svetu, Kosovo, mediji, penzije…

Toga ima još i taj spisak se svakodnevno uvećava. tako da nije isključeno da jednog dana i nesretni gospodar Toma Vučić Perišić (1787-1858) ostane bez imena na tablama duž ulice koja se proteže od “Cvetkove pijace” do Druge ekonomske. Da ne bi podsećale na predsednika svega ovoga i njegovo “zlatno doba”!

Written by : Ivan Mrdjen

Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.