“Trener iz našeg sokaka”
Kad ne zna kako da ispliva iz izbora u čije rezultate ni sam ne veruje, zbog kojih je potpuno izgubljeno poverenje u “stručnjake” za borbu protiv aktuelne pandemije, kad se situacija na terenu usložnjava zbog sve većeg broja smrtnih slučajeva i pucanja zdravstvenog sistema po svim šavovima, kad više u šeširu nema zeca od sto evra i tri minimalca… šta drugo može da uradi šef države nego da – upiše fakultet.
Iako sam napisao pre dva dana da žali Bože energije, duha i znanja, izgubljenih na bilo koju od pet “tema dana”, bačenih pred tviteraške divizije minulog vikenda, čini mi se da priča o neočekivanom brucošu 24. generacije Visoke sportske i zdravstvene škole strukovnih studija, smer za sportskog trenera, zadnja pošta košarka – ipak zahteva nešto ozbiljnija razmatranja od manje više duhovitih ili ciničnih komentara.
Iskrenost namere predsednika svega ovoga da “ostvari svoj dečački san” i upiše sportske studije, te da jednog dana radi kao “trener mlađih kategorija”, dovodi u pitanje upravo taj nizak nivo očekivanja, posebno za nekoga ko se neprestano hvali svojim nenadmašnim dometima. Niko ne sanja da samo upiše fakultet, ali je legitimno želeti da se na njemu diplomira, pri čemu bi rad sa klincima bio tek odskočna daska za mnogo veće i vrednije klupe.
Ozbiljnost obrazovne institucije koja se upustila u ovu marketinšku šaradu pala je na ispitu već onog trenutka kad je iz uslova za upis novog studenta volšebno nestalo “aktivno bavljenje određenim sportom u poslednje tri godine”, a onda ni put do diplome nije tako dug, još manje težak. Ako može da se plati!
Nije bez značaja ni problematičan psihološki profil budućeg kouča, koji se najbolje video po onoj njegovoj bezdušnoj “banani” preplašenom momčiću na terenu neke osnovne škole u Velikom Gradištu pre petnaest meseci. Na to je ovih dana ukazao i legendarni Dušan Vujošević u razgovoru sa kolegom Velimirom Perovićem: “S obzirom na to kako se sad ponaša kao predsednik države, nisam siguran da može da bude trener u kolektivnom sportu”.
Mnogo dublja je patologija zašto baš košarka. Nije tajna da je nekoliko najuspešnijih ljudi iz ovog sporta u poslednjih osam godina bilo na suprotnoj strani naših političkih barikada, baš kao što je činjenica da je srpska košarka najbolje rezultate postigla kad je na čelu tog sportskog saveza bio Dragan Đilas, jedini pravi politički rival sveznajućeg i sveprisutnog predsednika.
To košarka ne može da zaboravi, ali to, izgleda, nije ni zaboravljeno košarci!
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
