Ćuti, može gore da bude
„Ćuti, može gore da bude“ – logika je na kojoj počivaju i koja hrani sve dospotije. Ma koliko se sve više ogorčenih ljudi upiralo da probudi nekakav aktivizam, tvrdeći „ne može, sad je najgore“, uvek će se naći dovoljno onih koji če prizivati neka groznija, opasnija i tragičnija vremena.
Za to, ruku na srce, u našoj bliskoj prošlosti imamo previše kolektivnih sećanja, od pokradene štednje u državnim i otvorene pljačke u piramidalnim bankama, preko svetski rekordne hipernflacije do sankcija i nestašica svega i svačega, od nekoliko talasa izbeglica iz svih delova nekadašnje zajedničke države do bombardovanja glavnog centra njenog propadanja…
Svo to vreme, od Slobodana Miloševića do preddsednika svega ovoga, nije manjkalo ni geo-političkih razloga za „nečačkanje mečke“, jer su laž i gola propaganda proglašavani za istinu, politička ubistva sa predumišljajem ostajala nerasvetljena, institucije sistematski srozavane, mediji sve ogoljenije kontrolisani…
Najtragičnije je što se, upravo u političkoj sferi, zaista i ostvarivalo to „može i gore da bude“. Diktatora Miloševića je zamenuo namazani Koštunica, ubijen je jedini koji je imao kakvu takvu viziju bolje i drukčije Srbije, zarad gole vlasti rehebilitovani su socijalisti, Tadić je prvi instalirao „fikus institucije“, da bi na kraju došao najgori od svih, ali sa najviše poluga vlasti i moći u rukama…
Novo je jedino to što, osim ekonomskih i političkih „opravdanja“, ovdašnji nojevi imaju na raspolaganju i nepreglednu pustinju, zvanu aktuelna pandemija korona virusom. I što se vlast više upinje da brojkama o testiranjima, respiratorima, obolelima, izlečenima i, na žalost, preminilum sugrađanima, stvori privid o sopstvenoj efikasnosti i brizi, čas za „bake i deke“ čas za mlade i ostale poklonike masovnih proslava u zatvorenom prostoru – to je veće nepoverenje svih društvenih slojeva u sve institucije sistema. U zdravstvo, i posebno!
Zbog toga se forsira blentavo rešenje „ne čini ništa, ne idi nigde, ne razgovaraj ni sa kim“. Nije važno što je diktatura sve ogoljenija, ekonomska sitiacija sve beznadežnija, da mi sad preživimo ovu pošast i nekako pretkenemo…
Da, kad sve postane još beznadežnije, možemo da kažemo „lepo sno vam govorili“, ali i „ćuti, može da bude još i gore“!
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
