Virus veritas 022

Za razliku od nekih svojih poznatih rođaka, za koje nikad nije pouzdano utvrđen tzv. “nulti nosilac”, za virus veritas 022 se, možda i zbog njegove prirode, dedukcijom unatraške veoma brzo došlo do odgovora na pitanje “kako je sve počelo”.

Ma koliko delovalo trivijalno, pa čak i bizarno, svega ne bi bilo da izvesni prikan u najboljim godinama, tu negde oko četrdesete, nije posle iznenađujuće dobrog seksa šapnuo svojoj zakonitoj da je sve vreme mislio na zgodnu koleginicu iz njegove firme. Činjenica da se posle dužeg vremena osetila ženom, malo je ublažila njenu prvu reakciju, mada je kasnijom istragom utvrđeno da je i ona, pošto su potvrdili “brejk”, svom dragom suprugu priznala da već skoro mesec dana na deviznom računu nemaju ni cent, jer je ona posle posla malo češće odlazila u salu sa poker i ostalim aparatima u prizemlju poznatog hotela.

Bilo kako bilo, oboje su se, ne znajući da su već zaraženi do tada nepoznatim virusom, napravili da nisu ništa čuli, a ujutru se “Mister Zero” iskrao iz kuće dok je “Poker Dama” još spavala. On je tog dana imao neko saslušanje u finansijskoj policiji, pa je čak pomislio da je dobro što nemaju šta da mu blokiraju na privatnom računu, mada se, ruku na srce, više pitao kako mu se uopšte omaklo ono za koleginicu, sa kojom je već duže vreme u vezi i kojoj svako malo obeća da će se uskoro razvesti. A onda je nastupila katastrofa, jer je pred zabezeknutim inspektorima počeo potanko da objašnjava koje su sve tendere namestili, kome su sve platili da unapred saznaju ponudu konkurencije, kome su davali procenat od realizacije, bilo je tu mnogo zvučnih imena, od tzv. “bizmismena” do poslanika i političara, a pomenuto je i nekoliko eskort dama koje su uskakale po potrebi kad bi negde nešto zaškripalo, više radi kasnijeg ucenjivanja nego zarad zadovoljstva tipovanih “mudonja”.

Finansijski policajci su u čudu upomoć pozvali poreznike, a ovi su, ne verujući šta su sve dobili na tacni, odmah alarmirali i inspektore za privredni kriminal, koji su nešto kasnije pozvali i kolege iz raznih drugih sektora, od onih što se bave prostitucijom do onih koji pod kontrolom drže dilere narkotika. Do podne je broj zaraženih, samo po tom osnovu, dostigao zavidnu brojku od nekoliko stotina prenosilaca, koji su, ne znajući o kakvoj je opakoj boleštini reč, u početku razdragano prepričavali svoja “otkrića” i usput priznavali da je “malo nezgodno, jer su tu i naši ljudi”, uz pomalo naivno opravdanje da je “došlo vreme da i mi radimo svoj posao”.

Ništa manji broj virusonoša nije tog prepodneva zarazila ni njegova gospođa. Ona je kao poslovođa u velikoj apoteci u centru grada, poznatoj po popustima za penzionere, na zaprepašćenje koleginica, mušterijama mirno objašnjavala da su lekovi koje traže najobičnija prevara farmaceuta, nekoliko puta je čak rekla “farmako-mafije”, te da im je mnogo bolje i jeftinije da umesto skupih medikamenata i preparata kupe običnu žalfiju, beli luk, bokvicu i slične “narodne lekove”. Nenaviknuti na istinu, stariji sugrađani su još neko vreme insistirali na onome “što je doktorka prepisala”, da bi potom na ulici međusobno priznavali da je “gospođa u pravu”. Onda su krenuli da pričaju koliko su morali da plate da bi brže došli na red za neku operaciju, kako im je muka što preskaču večeru dok gledaju rijaliti programe po televizijama sa nacionalnom frekfencijom, kako ne pamte kad su bili ne u pozorištu ili bioskopu, nego i u običnoj kafani, kako im je drago što su im unuci u inostranstvu, kako…

Ubrzo je gazdarica apoteke, inače supruga jednog ministra, stigla na lice mesta, pa su je neke starine prepoznale i unoseći joj se u lice iznosili svoje verzije neverovatnog događaja u apoteci i ispred nje. Ona je, iskusno prekrila lice šalom, ali ipak dockan, jer je nešto kasnije, kad su se pojavili i novinari jutarnjeg programa gradske televizije, pred kamerama izjavila ne samo da je “koleginica u pravu”, nego da mnoge lekove i preparate naturaju potrošačima zbog interesa njenog muža i još nekih ministara. Dok su se u studiju snašli i najavili reklame, virus veritas je preko malih ekrana dospeo do desetina hiljada ljudi…

Njega nisu pratili uobičajeni simptomi, poput povišene temperature ili kašlja, već su se određeni problemi (bledilo, prekomerno znojenje, mucanje, proliv…) javljali samo kod zaraženih koji su pokušavali da to nekako sakriju, strepeći šta bi sve mogli da kažu, ako počnu da pričaju. Tako se došlo do apsurdne situacije da su po ulicama obolele od ovog virusa prepoznavali po maskama, koje su im, od svih stega oslobođeni građani trgali sa lica, uz povike “da te čujemo, brate/sestro”.

Prva se, kao i obično, snašla mafija. U oba klana i sva tri policijska sindikata su zaraženi nepoznatim virusom odmah prepoznati i brzopotezno poslati, kako se nekad govorilo, “Bogu na istinu”, što je u nekim njima bliskim tabloidnim medijima prepravljeno u “istinom do Boga”. Omerta je proglašena za vrhovni zakon, ćutanje je ponovo postalo zlato, a posao je, gle čuda, procvetao, jer su reketirani do poslednje pare uredno isplaćivali postotak, a terenske radnice, od “ picinih parkova” do ekskluzivnih hotela, su ne samo prijavljivale koliko su naplatile mušterijama, nego i šta su sve čuli od njih…

Crkva je, ako posmatramo samo najznačajnije konfesije, reagovala na različite načine i različitom brzinom. Svećenici su nagli porast broja vernika na ispovedima u početku tumačili kao “povratak Bogu”, ali su ubrzo u svojim škrinjama sedeli  sa vojnim gas-maskama, svesni koliko bi bilo opasno da i oni progovore istinu o “večnim istinama”. Kad više nije vredelo ni hiljadu “zdravomarija”, uveden je poseban milodar za ispoved, što je uključivalo i klauzulu da ono što je rečeno u hramu Božijem nikako neće stići do ušiju već pomenute mafije. Popovi su, s druge strane, osetili da se nešto događa, jer su im na njihovo “daj koliko možeš, a ljudi obično daju sto evra” ucveljeni ukućani ili sretni roditelji, bez obzira da li je reč o sahranama ili svadbama i krštenjima, odbrusivali “mnogo je, pope, pola službe si smandrljao” ili “što si došao peške do naše kuće, a ‘audi’ si parkirao u trećoj ulici”, a učestala su i propitivanja o sklonostima nekih velikodostojnika. Dok ovo javljamo još su u toku pripreme za vanredni sabor, koji je najavljen odmah u početku širenja zaraze, ćisto da se pokaže da i “naša Crkva drži korak sa vremenom”.

Najgore je, ipak, bilo novinarima. Jedni koji su tvrdili da samo oni iznose pravu istinu brzo su shvatili da tokom tolikih godina nisu otkrili ni najmanji deo stvarnih događanja, drugi koji su navikli da im serviraju šta će da misle, govore i pišu našli su se na cedilu, jer je o istim tim događajima odjednom trebalo misliti, pisati i govoriti iz svoje glave. Političari su se povukli u “mišje rupe”, ministri su listom otišli na “službene puteve” u inostranstvo, uglavnom u one zemlje gde su imali ili nešto u banci ili nešto na placu, dok su “analitičari” svi do jednog priznali da o ovom novom fenomenu još ništa ne znaju, baš kao što nisu imali pojma ni o svemu o čemu su godinama pričali za medije i po medijima.

U tom opštem haosu, posle višednevnog nagađanja da li je i on zaražen i nemuštih saopštenja iz njegovog kabineta da se “oseća odlično” i da “svakodnevno komunicira sa svojim kolegama iz sveta, koji su ponudili ogromnu pomoć kako bi se sprečilo dalje širenje opasnog virusa”, konačno se oglasio i PPP (koji je, u međuvremenu, objedinio funkcije predsednika, premijera i patrijarha). “TriPe”, kome su zlobni tviteraši i ispisivači grafita dodavali još jedno slovo, rekao je da je sve što se događa grčevita kampanja poslednjih ostataka opozicije, razbijene još u proleće 2020. godine, uoči novih predsedničkih izbora, na kojima, njemu lično, “ne pada na pamet da učestvuje”. I još je dodao da je veoma zadovoljan, jer za razliku od bivše vlasti gde je jedino važilo pravilo “in vino veritas” sad mogu da istinu govore i trezni i pijani, i mladi i stari, i obrazovani i oni bez škole…

Naučnici tek treba da utvrde da li je ovo njegovo vanredno obraćanje naciji, direktno prenošeno na svim televizijama, zaustavilo širenje virus veritasa 022 zato što je PPP pokazao da ono što je govorio godinama jednako fukcioniše i kao laž i kao istina ili je čitavu situaciju preokrenuo nastup prelepe plavuše, tu negde oko trideset, koja je, kad joj je “TriPe” dao reč, sva u suzama, ispričala da je “Gospodin Zero” ordinarni lažov i da “lanac istine nikako ne bi mogao da krene od takvog hohštaplera”. “On me zamajava već godinama, a ja sam mu dala i telo i dušu, i mladost i lepotu, njemu niko normalan ne bi poverovao ni reč!”

Istinu treba satrti u začetku!

(Tekst za prolećni broj “Ježa”, vreme korone 2020.)