JUL 2019.

1. jul/ ponedeljak

Mačkov rep

Upravni sud u Beogradu je još 22. marta ove godine poništio odluku Ministarstva prosvete da bude smenjen Miroljub Ljuba Mosurović, dugogodišnji direktor Osnovne škole “Svetozar Miletić”. U septembru 2017. hrabri nastavnici, roditelji i učenici ove zemunske škole nekoliko sedmica su štrajkovali zbog očiglednog kršenja zakona i samovolje “nadležnih”, pa je morao da se oglasi i naš najsjajniji “dijamant” (poznat po sloganu “u sve se meša”) i odluku svog ministra “opravda” slikom sa neke amaterske pozorišne predstave u kojoj jedan profesor “Miletića” drži flašu sa alkoholnim pićem u rukama.

Pošto u Ministarstvu prosvete uopšte ne haju za sudski nalog da u roku od mesec dana promene spornu odluku, o isti “mačkov rep” i svi koji podržavaju popularnog direktora mogu da okače uporno podsećanje na štetu koja je nepopravljiva: Mosurović je nezakonito smenjen, ukaljan je njegov ugled i ugroženo zdravlje, deca su čitave godine trpela posledice štrajka, trajno su urušeni odnosi u kolektivu, pa čak i među roditeljima… “Mačkov rep” – nastarija, ali i dalje najpopularnija društvena mreža za kačenje raznih sadržaja u Srba!

2. jul/ utorak

Sramota

Ne mogu da smislim bolji komentar od narodne izreke „čega se pametan stidi, budala se ponosi“, a sve povodom dve velike bruke organizatora Evropskog šampionata za košarkašice. Prvo je u finišu utakmice izabranica Marine Maljković sa Beloruskinjama nestala struja pa je prekid trajao deset minuta, da bi preksinoć minut pre kraja utakmice sa Belgijankama na teren počela da kaplje voda iz klima uređaja, što je prouzrokovalo novi prekid. Najmanje je važno što su u „repesažu“ naše igračice napravile velike preokrete, njima svaka čast, ali slika koja je poslata iz Zrenjanina sigurno ne svedoči o ovdašnjem „zlatnom dobu“ i zemlji „lideru regiona“.

Ništa manja nije ni bruka nekih kolega koji su objavili fotografije „čoveka koji je spasio nedeljnu utakmicu“, tako što je demontirao karakterno iskvareni uređaj, ali se nisu potrdili da makar zabeleže par osnovnih podataka o njemu. Mada nije isključeno da ćemo u nekoj budućnosti ipak saznati njegovo ime, jer ovde je danas sve i svja čovek koji se svojevremeno proslavio u zemunskoj hali „Pinki“ time što je prokišnjavanje „rešio“ postavljanjem raznobojnih plastičnih kofi ispod krova!

3. jul/ sreda

Zaslužna

Sa Novog groblja će danas u 15 časova biti ispraćena Borka Pavićević (1947-2019), dramaturg, umetnički direktor, komunista i kulturni aktivista. Neka mi ne zamere zagovornice rodne ravnopravnosti, ali ona je sve to radila baš „muški“, snagom svojih ubeđenja i silinom svog temperamenta. Umetnički direktor Beogradskog dramskog, potom Ateljea 212 i Bitefa, jedan od osnivača Beogradskog kruga, osnivač i direktor Centra za kulturnu dekontaminaciju, publicista, nosilac francuskog Ordena Legije časti… ogromne su zasluge Borke Pavićević ne samo za ovdašnju kulturu, već za društvo u celini.

Ne bih žurio sa komentarom da u sadašnjim političkim prilikama u Srbiji zbog svega što su predstavljali i ona lično i CZKD nije bilo ni primisli o sahrani u Aleji zaslužnih građana. Siguran sam da ne bi bilo drukčije ni pre desetak godina, jer Borka  nije ništa opraštala ni jednoj vlasti, pa su zato neki njeni intervjui i tekstovi iz „postpetooktobarskog perioda“ već tri dana ubedljivo najviše čitani, deljeni i podržavani. Ona nikom nije ostala dužna, ali su mnogi ostali dužni da Borkine reči poslušaju kad je trebalo i kako je trebalo!

4. jul/ četvrtak

Amerika

Povodom 4. jula, koji se kao Dan nezavisnosti SAD slavi od 1776. godine, USAFIS Immigration Services je odobrio specijalni popust u lutriji za zelenu kartu. Napisao sam već nekoliko puta na ovom mestu da me to uopšte ne interesuje i da sam, kad je Amerika u pitanju, mnogo bliži liku iz onog vica koji kaže: „Ćuti i plivaj!“

A to „ćuti, plivaj i igraj“ je životni i sportski moto naše mlade sugrađanke Janje Kaplarević, doskorašnjeg centra ženske vaterpolo sekcije „Crvene zvezde“, koja će naredne sezone nositi kapicu „Steaue“ iz Bukurešta. Novine su objavile da će to biti prilika da „talentovana reprezentativka“ trenira „u vrhunskim uslovima“, a ja sam se setio kako sam jednom, beše to ona nesretna devedes’treća, sa njenim dedom Brankom Arbutinom (1950-2009) išao na rumunsku granicu da nabavimo benzin, pa tamo izbila neka tuča i požar, mi potrošili i ono malo goriva što smo imali, a u Banatskom Novom Selu nam policija oduzela sve kanistere, nisu verovali da su prazni… I još pamtim šta je tom prilikom rekao moj neprežaljeni kum: „Daleko je Amerika, al’ nam zato Rumunija sve bliža!“

5. jul/ petak

Umetnost

“Umetnost je kad od nekadašnjih neprijatelja ili protivnika napravite prijatelje. To je posao političara, a još bolje ako to neko drugi uradi, na nekom drugom planu. Đoković je hrabar, mlad momak koji gradi mostove umesto da ih ruši i ne vidim u tome problem”, izjavio je ovih dana predsednik svega ovoga u nekom  od svojih svakodnevnih obraćanja naciji o svemu i svačemu, pa je tako morao da se osvrne i na aktuelnu saradnju svetskog tenisera broj jedan Novaka Đokovića i nekadašnjeg šampiona Vimbldona Gorana Ivaniševića.

Bilo bi dobro da je tako reagovao i pre tačno godinu dana, kad je u vreme Svetskog fudbalskog šampionata u Rusiji poslanik njegove Srpske napredne stranke objavio da je Novak Đoković “idiot i psihopata”, a sve povodom izjave da “navija za reprezentativce Hrvatske”. Da to nije slučajno, potvrđuje i uputstvo naprednim “botovima” iz tih dana: “Na ovoj vesti komentari da budu u skladu sa sledećom smernicom. Sram te bilo! Žao mi je što sam ikad navijao za tebe! Zar ćeš i ti sa ustašama na koncert Tompsona, dušo prodana i slično. SVI I NAJJAČE!”  Ja bih još samo dod’o: Čista “umetnost”!

6. jul/ subota

Da se naježite

Kad su konačno počeli topliji dani neki šeret je na društvenim mrežama objavio: „Danas je prvi dan kukanja zbog vrućine, čime zvanično prestaje sezona kukanja na kišu i hladnoću!“ Moj prijatelj Radivoje „Lale“ Bojičić ne bi bio legenda kao što jeste da nije svima nama pružio priliku da se „naježimo“ i u ovim vrelim mesecima, pripremivši letnji trobroj „Ježa“, koji ćete prepoznati po sjajnoj karikaturi Nedeljka Ubovića, svojevremeno proglašenom za najduhovitiju od svih objavljenih u svetskoj štampi tokom 2017. godine.

Svi ostali koji su za ovo izdanje poslali svoje priloge, da pomenem samo Ranka Pivljanina, Aleksandra Stojadinovića, Vanju Bulića, Veljka Pajovića, Zorana „Zozona“ Nikolića, Dragutina Minića Karla, Novu Tomića… potrudili su se da budu mnogo aktuelniji, a koliko su bili „nežni“ prema vlastima možda najbolje svedoče ovih pet aforizma:

„Srbija je mala zemlja za jednog Aleksandra, a velika za jednog Lazu!“ (Jasmina Bukva);

„Mafija u Srbiji krade od bogatih, a država od siromašnih. Državi za sada mnogo bolje ide.“ (Ninus Nestorović);

„Srbi dobijaju  najviše obećanja po glavi stanovnika“ (Predrag Pjević);

„Vođa nema dilemu. Obećava i za Riplija i za Ginisa!“ (Bratislav Kostadinov);

„Živimo u zlatno doba. Ali preživećemo i to!“ (Aleksandar Čotrić).

8. jul/ ponedeljak

Ustanak

U parku na uglu ulica Hajduk Veljkov venac i Nemanjine sinoć je održan nesvakidašnji koncert pod naslovom “FolkorNE ulice”, kojim su članovi Kulturno-umetničkog društva “Branko Cvetković” obeležili godinu dana kako su izbačeni iz zgrade na uglu Sarajevske i Miloša Pocerca. Kad su ne tako davno potpisali ugovor sa Republickom direkcijom za imovinu o trajnom zakupu svojih prostorija, u kojima je društvo osnovano i stasavalo još malo pa tri četvrt veka (dogodine će, ako KUD preživi, proslaviti 75-godišnjicu). “cvetkovićevci” su mislili da je time okončana višegodišnja borba da svoj krov nad glavom sačuvaju od uzurpatora pod firmom Saveza samostalnih sindikata Srbije, široj javnosti uglavnom poznatog po negativnoj konotaciji “Orbovićev sindikat”.

Sličnu sudbinu deli sve više beogradskih KUD-ova, čiji su se članovi sinoć pridružili najnovijim beskućnicima, da simbolično, na dan koji se nekad slavio kao početak otpora fašizmu i okupaciji,  zajednički ustanu i dignu glas protiv sve izraženijeg nerazumevanja značaja negovanja narodnog stvaralaštva, folklore i tradicije. A vama, ako su vam dobri rijaliti programi – onda ništa!

9. jul/ utorak

Leto

Leto je, kažu, vreme za lakše teme. Nisam baš siguran koliko u tu kategoriju spada poduhvat mojih prijatelja iz magazina “Liceulice”, koji su svoj 54. broj (upravo možete da ga kupite na beogradskim ulicama) iskoristili da  “malo misle i maštaju o sreći, njenim raznim oblicima i inkarnacijama kroz vekove”, pošto su i oni sami odmah priznali da “nije moguće baš sasvim pobeći od društvenih preduslova za ostvarenje nečeg naizgled tako neuhvatljivog kao što je lično zadovoljstvo”,

Leto će tek danas zvanično početi za mnoge moje komšije i ispisnike, jer će u Opštini Zvezdara konačno početi podela besplatnih propusnica za bazene u Sportskom centru “Olimp”, za koje smo se slikali još u junu. Leto je tek juče zvanično počelo i u našem dvorištu, jer već godinama računamo da je prvi dan najtoplijeg godišnjeg doba onaj kad nam iz Dubaija dođu naši zlatni dečaci, Mirini i moji unuci Petar i Filip. Ne mogu da smislim bolji komentar od onoga što je svojevremeno napisao premudri Ivo Andrić: “Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni. I još čudnije, kako često nam baš to malo nedostaje!”

10. jul/ sreda

Leto (2)

Leto je, kažu, vreme za lakše teme. Što bi rek’o moj prijatelj Dragoljub Žarković, “miš u pivu” i “drekavac u Moravi”. Nisam baš siguran koliko u tu kategoriju spada polemika koja se ovih dana razbuktala na društvenim mrežama o značaju radničkih odmarališta u istoriji nekadašnje zajedničke nam države. Leto je, pa se ljudi setili kako je ogromna većina prvi put videla more, ali i primetili da su “sva radnička odmarališta mrske Juge prodana u bescenje, a nije prodana niti jedna državna vila iste Juge, koje koriste novi ‘državnici’ svih zastava”.

Da “letovanje nije bilo besplatno, ali je bilo dostupno kroz radnička odmarališta i otplate na rate” mogu i lično da potvrdim, jer smo dve godine, sredinom osamdesetih, moja Mira, naše ćerke i ja po mesec dana boravili u Velom Lošinju u Istri, u odmaralištu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda, u vili koja je svojevremeno pripadala Karađorđevićima. Tamo se naša Marina za sva vremena rešila alergijskih upala grla, praćenih gušenjem, što više nikad ne bismo mogli sebi da priuštimo, bez obzira na poslove kojima smo se bavili i primanja koja smo ostvarivali.

11. jul/ četvrtak

Znanje

Sa deset bilborda širom Zvezdare već nekoliko dana nas pozdravljaju lepi i pametni momci i devojke, učenici generacije u 13 osnovnih i osam srednjih škola za 2018/19 godinu.* Oni su zaista „ponos Zvezdare“, što je ove godine potvrđeno i novčanim nagradama od po 20.000 dinara, plus propusnice za „Olimp“ i članske karte biblioteke „Vuk Karadžić“. Istina, sve to ukupno nije ni osam odsto nagrade koju je osvojila pobednica upravo završenog rijalitija, ali za to je potrebno neko drugo znanje i neke posebne veštine.

Sličan običaj neguju i naše komšije na Voždovcu, pa sad moram da pohvalim njihovog predsednika Aleksandra Savića, jer uz slike najboljih učenika u 16 osnovnih i deset srednjih škola** na bilbordima velikim slovima piše da „Srbija očekuje njih“. Prethodnih godina sam na ovom mestu zamerao Voždovčanima zbog poruke „Svet očekuje njih“, sve „sa znanjem koje će steći i koferima sa kojima će uteći“, ali mi nije ni na kraj pameti da se pravim važan, jer je upravo ovih dana sa najvišeg mesta mladima poručeno da učenje i diplome nisu važne, samo treba „znati znanje“ u vidu partijskog opredeljivanja.

* Nije bilo u „Blicu“, ali red je da navedem njihova imena: Aleksa Đorđević Teodorović, Anja Milosavljević, Marija Zirojević, Marta Lužaić, Milica Blagojević, Milka Đokić, Mina Čedić, Mitar Kuzmanović, Mihajlo Tričković, Nenad Ranitović, Ognjen Milojković, Sara Zlatković, Uroš Poleksić, Andrija Janković, Branislav Beković, Vanja Ranković, Dragan Mitrović, Marina Anastasov, Pavle Petković, Radovan Jelovac i Sofija Miličić.

** Najbolji na Voždovcu su: Mihailo Mitrović, Anamarija Durajlija, Anđela Perović, Vitomir Stanković, Ivana Ilić, Teodora Ristoski, Sofija Milenković, Nikola Maksimović, Tamara Žarković, Srđan Trišić, Nikola Žiković, Nikola Nastasijević, Ana B. Milijić, Anđela Despotović, Pavle Stamenić, Miljana Petrović, Matoja Stojanović, Iva Blagić Marković, Natalija Ivanović, Lazar Jazarević,  Sofija Bajčetić, Nemanja Stojković, David Krstić, Janko Dubljanin. Kristina Šljivić i Dušica Đorđević.  

12. jul/ petak

Resavska 28

Otišao sam juče da (sa popriličnim zakašnjenjem) platim ovogodišnju članarinu za Nezavisno udruženje novinara Srbije, na drugom spratu Doma novinara u Resavskoj 28. Učestvovao sam sredinom oktobra 2000. godine u onom istorijskom dogovoru da se svi novinari opet nađu pod istim krovom, sa te adrese su me moji prijatelji iz “Pragme” čak osam puta predložili za Nagradu grada Beograda za novinarstvo (konačno sam je i dobio 2012.), tu već godinama sa polaznicima Novinarske škole Udruženja novinara Srbije razgovaram o vestima…

A pre tačno četvrt veka, u julu 1994. godine, tadašnji predsednik UNS-a Kosta Krainčanić nije dozvolio da u toj zgradi održimo svečanost povodom završetka Novinarske škole “Vremena”, iako smo se sve dogovorili sa tadašnjim zakupcem Kluba novinara (sjajan restoran u prizemlju, čiji je prostor kasnije pretvoren u bankarsku poslovnicu). Neko mu je došapnuo da su to “mladi soroševci”, a život je namestio da je jedan od polaznika bio i sadašnji predsednik UNS-a Vladimir Radomirović. Starost je izgleda kad u nekoj važnoj zgradi imaš više uspomena nego što ona ima spratova.

13. jul/ subota

Dopisnik

Zamolio me zet Saša da mu preporučim neku lepu knjigu da je ponese u Grčku, a ja iz naše ne baš male kućne biblioteke izabrah “Jusufov krst”,  sjajan roman mog prijatelja Milenka Popadića (1944-2019). Dugogodišnjeg dopisnika “Blica” iz Subotice upoznao sam još sredinom devedesetih kad su se zdravorazumski i slobodnomisleći ljudi na severu Bačke okupljali oko dr Boška Kovačevića, a prijateljstvo smo učvrstili tokom dve godine koje je Mirina i moja nastarija ćerka Milena živela i radila u Subotici. Za sebe je radije govorio da je “slobodan novinar”, a ja sam ga uveravao da je on jedan od poslednjih iz plejade dopisnika sa velikim “D”, onih koje u njihovom gradu svi znaju i koji u svom gradu znaju sve o svakom iole bitnijem sugrađaninu.

Obrazovan, odmeren, kulturan, uljudan, uvek obučen kao da je krenuo na slavu, Milenko Popadić je čitavog života dokazivao da se novinar prepoznaje po onome što radi a ne po tome gde i za koga radi. A to je, kako je na vest o Milenkovoj smrti napisao njegov prijatelj Milutin Mitrić, moguće samo “ako se stalno trudiš da misliš i pišeš svojom glavom a ne da savijaš kičmu”.

15. jul/ ponedeljak

Cimanje

Niste verovatno ni sami svesni koliko često upotrebite različite oblike pojma “cimanje”. Kad je era mobilnih telefona tek počela to “cimni me” bilo je kao “dobar dan”. Vremenom je cimanje poprimilo izuzetno negativne konotacije, posebno u slučaju iznenadnih napada nostalgije, kad se neko (pijan, lud, ili oboje) priseti i počne da “cima” stare drugove, bivše ljubavi ili dalju familiju.

A šta je zaista cimanje – osetio sam ovih dana kad najmanje tri puta dnevno šetam naše kuče “Šapicu” po kraju. Da ne računam kad se zaleti na ptice, mačke ili pse lutalice, dovoljno je samo što me cimne svaki put kad ugleda neku kesu sa otpacima, bačenu u travu kraj trotoara, plus što mora da overi svako govance koje ponosni vlasnici nisu pokupili iza svojih ljubimaca. I smeća i izmeta je svakim danom sve više, jer to ne čisti niko osim vetra i kiše, kao da smo se svi pomirili sa životom u prljavštini. Trebaće nam ogromna snaga, velika volja i bar malo manje ravnodušnosti da se nekako cimnemo iz sopstvene letargije, ali i svest da je sve to naše zajedničko đubre!

16. jul/ utorak

Vizitkarta

Sa Novog groblja ćemo danas u večni „depo“ ispratiti Ljubomira Stožinića (1947-2019), dugogodišnjeg direktora ŽTP „Beograd“. Nas dvojica smo se poslednjih godina družili uglavnom u poznatom restoranu „Stara trojka“ našeg zajedničkog prijatelja Zorana Stojanovića, svojevremeno direktora „Želturista“, pa su možda i zbog toga sporedni koloseci na kojima se našla srpska železnica bili tema koja se nije skidala sa „voznog reda“.

O Ljubinom direktorovanju postoje najblaže rečeno kontroverzna mišljenja, „jedni ga hvale, drugi se žale“, mada mi je on sam govorio da ne zna da li je bilo teže voditi železnice pod sankcijama ili pod „genijalcima“ svih političkih boja, sve do ovih najnaprednijih koji su konačno dokusurili i uspomenu na ovo nekad veliko i značajno preduzeće. Ali, će još dugo ostati priče o Ljubomiru Stožiniću, kao jednom od retkih direktora kojima železnice nisu bile „prolazna stanica“, u šta sam se i sam uverio jer sam svojevremeno putovao od Subotice do Beograda samo sa njegovom vizitkartom!

Moj prijatelj Ivan Hrašovec mi je posle nekoliko dana poslao poruku: „Ne znam da li si mogao da vidiš, ali kopirao sam pre neki dan  tvoj tekst o Ljubomiru Stožiniću u FB grupu “Udruženje ljubitelja železnice”. Svi komentari i reakcije bili su pozitivni, tj. svi su imali samo lepe reči za bivšeg direktora ŽTP.”

17. jul/ sreda

Nebojša

Treba nešto znati i o ovom našem nezahvalnom poslu i o sportu uopšte, posebno tenisu, da bi se na pravi način razumela rečenica kojom je svetski teniser broj jedan Novak Đoković započeo razgovor u tesnoj kabini „Sportkluba“ na Vimbldonu sa najboljim domaćim komentatorom Nebojšom Viškovićem. „Rekao mi Đole šta si komentarisao u petom setu“, tu nije reč samo o međusobnom uvažavanju dva asa, svakog u svom poslu, već ima nešto i „istorije bolesti“, jer je Višković pre tačno deset godina morao da napusti Sportsku redakciju Radio-televizije Srbije, pošto su Novakovi otac i stric tražili da on ne komentariše mečeve „Srbija open“, prvog turnira te kategorije u našoj zemlji. Vremenom su se stvari između njih „ispeglale“, ali je ostao utisak da Đokovići  i dalje posebno mere i cene ono što će reči Nebojša Višković.

Kad smo već kod toga, moj drug „Viško“ me je oduševio komentarom neposredno posle istorijskog Đokovićeg spašavanja dve Federevove meč lopte: „Ljudi moji, ovo je najbolji dokaz zašto je sport najbolji rijaliti. Tu nema scenarija, nema nameštenih sukoba, nema izveštačenog prostakluka i ružičastih gadosti!“. Bravo!!!

18. jul/ četvrtak

Rijaliti

Zbog mog jučerašnjeg komentara na ovom mestu, a povodom izjave Nebojše Viškovića da je „sport najbolji rijaliti“, javio mi se moj moj drugar Vladan Ristić, osnivač, vlasnik i “Katica za sve” poznatog sastajališta lovaca “Hunter’s Pub”, sa veoma zanimljivom pričom:

“U Srbiji se od svega napravi rijaliti. Tako su nedavno na jednoj televiziji u veoma gledanom jutarnjem programu doveli izvesnu Bojanu Vujanović, predsednicu neke nevladine organizacije “Spas”, da priča zašto se oni zalažu za potpunu zabranu lova u Srbiji. Neću da kažem da se gospođa baš nalupetala, jer su to u istoj emisiji sjajno pokazali Dušan Žarkić iz Lovačkog saveza Srbije i dr Miloš Beuković, profesor lovstva na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Tako se, u stvari,  pravi rijaliti, jer kad nekoj ‘starleti’  iz obične fejsbuk grupe koja nema više od osamdeset pratilaca damo priliku da u gledanoj televizijskoj emisiji ‘ravnopravno’ raspravlja sa doktorom nauka ili predstavnikom ozbiljne društvene organizacije koja ima više od osamdeset hiljada članova, ne treba da nas čudi što se razni nakaradni stavovi i ponašanja šire kao zaraza!”

19. jul/ petak

Sećanja

U američkom filmu iz 2012. “Stand Up Guys”, kod nas prikazivan pod naslovom „Mafijaši starog kova“, izvesni Val (Al Paćino) se oprašta na grobu svog prijatelja Hirša (Alan Arkin), pa kaže: “Otišao je još jedan koji je znao kako se mi zovemo.” Na jučerašnji dan pre deset godina poslednji put sam video Branka Arbutinu „Albanca“. Slavili smo tog 18. jula 2009. njegov 59. rođendan u Deliblatskoj peščari, kad su mi iz zemunske bolnice javili da je preminuo moj brat Vladimir (1955-2009), da bi nas dvadesetak dana kasnije napustio i moj neprežaljeni kum. Zato sam juče prvo sa kumom Spomenkom na Centralnom, a posle sasvim sam na Novom bežanijskom groblju ispoštovao tu tužnu godišnjicu.

Ivo Andrić je napisao da „sećanja imaju snagu života“, ali nije istina da vreme leči sve rane. Vremenom se samo smanjuje broj ljudi koji znaju kako se mi zovemo i povećava praznina u srcima onih koji ne pristaju da zaborave kako su se zvali i šta su im značili neki dragi ljudi kojih više nema…

20. jul/ subota

Odšteta

Vratili se moji iz Grčke, gde su u našoj tradicionalnoj destinaciji Olimpik bič proveli, kako kažu, prelepih deset dana. Istina, bilo je i kiše, bilo i oluje, ali bili su na okupu, klinci ostavili tablete i ostale igrice u Beogradu, mobilni telefoni im služili samo za slikanje… Uveče igrali karte, šetali, malo đuskali, deca pevala… odmor po sopstvenoj želji i meri.

Sad vidim neki kukaju kako im nevreme upropastilo letovanje, pa bi da im agencije ili gazde kod kojih su boravili nadoknade štetu. Izgleda da ne može, braćo, gospodo i drugovi, nekako bi bilo čudno i neprirodno da nama koji dolazimo iz jedne sve u svemu neuređene države, baš u tih deset dana sve bude potaman i po volji, od čistog i komfornog smeštaja, toplog mora, uslužnih konobara, kvalitetenog vina, ne preglasne muzike, prijatnijih komšija čija se „deca nisu ni čula“… Čim nešto od toga ne „štima“ počnemo da kukamo kako smo bacili pare i kako nam je „propalo letovanje“, ali ni na kraj pameti nam nije da se upitamo ko će da nam plati odštetu za sve ove decenije života bez sigurnosti, na uštrb budućnosti i po cenu poništavanja ličnosti svih nas.

22. jul/ ponedeljak

Novi stil

Ako već nije rasprodat, vašoj pažnji bih preporučio novi broj nedeljnika „Blic žena“ (766. od 20. do 26. jula), gde će vas na 14. stranici u rubrici „Moj novi stil“ pozdraviti osmeh Mirjane Mrđen, penzionerke iz Beograda, čitaocima ovih mojih zapisa poznatije kao „moja Mira“. Izdržala je ona pre dvadesetak dana kompletan tretman kod frizera i šminkera, prilježno manekenisala u kompletima i sandalama koje, ruku na srce, teško možemo sebi da priuštimo, ali sve u svemu ukupna promena nije nešto zbog čega bi trebalo reći „vau“.

Lepota, jednostavno, nije stil, ni novi ni stari, lepota nije sjajan odraz u ogledalu, nisu ni fotografije profesionalaca, nisu ni šminka ni firmirane krpice… Lepota je odraz duše, pogled u sopstveni život, lepota je satkana od svih onih trenutaka sreće i zadovoljstva koje smo pružili svojim bližnjima… Jovan Dučić je jednom prilikom rekao da „neko ostari kao zlato i mramor, a neko kao cipela“, pa je u tom smislu zaista bilo teško koleginicama iz „Blic žene“ da bitnije poprave sliku koju moja Mira emituje svakodnevno, u kući, na ulici, među našim prijateljima…

23. jul/ utorak

Sitniš

Ispratio sam juče sa beogradskog aerodroma našu „Plavu haljinicu“ za Dubai. U tom porodičnom nadimku Mirine i moje najmlađe ćerke Marine ima malo i peckanja da je ona oduvek imala posebno mesto u mojim pričama, osećanjima i postupcima, iako je reč samo o jednoj davno snimljenoj fotografiji u Trpnju na Pelješcu, što opet potvrđuje da roditelji decu, bez obzira koliko su odrasli, čime se bave i kako su „sredili“ svoje živote, uvek vide kroz neke stare i nezaboravne slike. Baš kao u sjajnom filmu „Everybody’s Fine“ (2009, režija Kirk Jones), u kome penzionisani udovac Frank Goode (Robert de Niro) posećuje svoju decu širom Amerike, a stalno su mu pred očima slike nekog davnog ručka kad je sva ta dečurlija bila kod kuće i nije imala drugih briga osim da budu zdravi i veseli.

Te slike ostanu kao sitniš posle putovanja, ono malo kovanica bez vrednosti na novoj adresi, neuporedivih sa upravo proživljenim i još više onim što nam predstoji, skrajnutih u nekom malom novčaniku ili metalnoj kutiji… Sve do novog susreta kad nas zaista obraduje što smo ih uopšte sačuvali.

24. jul/ sreda

Mića

Danas je 68. rođendan mog brata Zorana, koga smo u našoj kući, dok smo mi još bili deca i dok nismo osnovali svoje porodice, svi zvali – Mića. Kad je on rođen, naši roditelji su živeli u „Udbinoj zgradi“ nedaleko od čuvenog  savskog kupatila „Šest topola“, preko puta koje je kasnije izgrađen Beogradski sajam. Kažu da je na istom spratu u našem ulazu neki dečak imao brata Miću, pa sam se i ja, tada star tek nekih osamnaest meseci, zainatio da mog brata tako zovem, bez obzira što je dobio baš lepo ime (pozdrav i svim mojim  prijateljima Zoranima).

U Srbiji svi svima u svakoj situaciji kažu „brate“, ali u strukturi raznih zađevica, negovorenja i okretanja leđa gotovo da prednjače loši odnosi među rođenom braćom. Iako su mnogi spremni da krivicu za to svale na jetrve, mnogo bliže istini je da sve počne još u detinjstvu, kad roditelji, ponekad i nesvesno, pokazuju različita očekivanja, podrške i razumevanja, što kasnije ima za rezultat različite nivoe obrazovanja, zaposlenja, prihoda, okruženja… A onda dođemo u neke godine kad je jedino što vidiš u ogledalu – tvoj rođeni brat!

25. jul/ četvrtak

Iz „Bunara“

Kad je pre sedam godina doktor Mladen Lazić objavio urnebesnu knjigu „Osnovi zakucavanja eksera u drvo“, pod firmom nepostojećeg Fakulteta za primenjeno zakucavanje fantomskog Univerziteta u Mirijevu, bila je to samo parodija na sve brojnije „univerzitete“, „fakultete“ i „udžbenike“. Njegovi prijatelji iz „Starog bunara“ tada nisu ni slutili da se baš u to vreme već uveliko događaju mnogo gore i apsurdnije stvari, suviše ozbiljne da bi bile smešne, što je tek ovog leta postalo jedna od „hit tema“.

Što reče glumac Milan Milosavljević, koga su nedavno u bašti „Bunara“ prepoznali neki ljudi, pa su dugo pričali zašto se toliko repriziraju stare serije: „Sve što nam nekad bilo smešno, danas nam se čini poznato. A posebno Šojić!“

Na istu vodenicu vodu je dodao i „dobri duh“ ovog poznatog dušanovačkog restorana Milan Ocokoljić, kome sam nedavno poklonio letnji trobroj „Ježa“ (pomenuh ga u priči „Uniforma i redengot“, strana 33): „To je nekad bio satirični list. Sad sve što pišu ozbiljno i istina!“

26. jul/ petak

Pasologija

Vuk Stefanović Karadžić je, sakupljajući srpske narodne poslovice, pribeležio i nekoliko zanimljivih razmišljanja na temu odnosa čoveka i psa. Meni lično se najviše dopada ona „pas od psa ne jede“, mada sve više razmišljam koliko su bili u pravu u Boki, kad kažu da „pasji ak more ne žuti“!

Ovog leta nekako je ispalo da bar jednom dnevno prošetam našu kučnu ljubimicu Šapicu po okolnim ulicama, pa sam vremenom sakupio priličnu zbirku komšijskih poslovica i mudrosti, pretežno na temu „pasji ak“: Kupili deci psa, pa podetinjili. Svi vole psa, samo jedan šeta. Ko koga šeta, pas tebe ili ti psa? Svi šetaju psa, samo jedan skuplja za njim. Što skupljaš kad te niko ne vidi. Čime ga hraniš, kad toliko sere? Što dalje od kuće, govno sve veće. Najbolje je pred tuđom kapijom (Nek izdrži do tuđe kapije)…

Što bi rek’o komšija Gane, sve naše bajke o psima imaju isti početak i kraj, prvo pričamo kako su slatki i pametni, a na kraju samo o njihovim smrdljivim tragovima! Ba[ kao što je i u politici!

27. jul/ subota

Bus paparazzo

Moj prijatelj Marjan Anđelković bio bi sjajan fotoreporter da ne mora da zarađuje za život vozeći autobus Gradskog saobraćajnog. Iako već duže vreme pokušava da nekako pomiri te dve nespojive životne situacije, tako što na Fejsbuku objavljuje selfije sa putnicima koje poznaje i  koji njega sve češće prepoznaju, pa su ga i prozvali „bus paparazzo“, prava vrednost njegovog objektiva pokaže se tek kad „okači“ slike naše nevesele stvarnosti, nenameštene, bez scenografije i „statista“, trenutke i detalje koje mnogi ne bi ni primetili, još manje u njima potražili neku dublju simboliku…

U tom smislu sam vrh je jučerašnja fotografija „Život u pola cene“ na kojoj je između išaranog ružnog kontejnera i gomile šuta na trotoaru ovekovečen nekakav beskućnik sa nekoliko praznih vinskih boca, a sve ispred prodavnice na čijem izlogu piše „Sve u pola cene“. Nije bez značaja ni firma koja sve natkriljuje, jer tek sa tim „Aleksandar junior“ Marjanov foto-zapis postaje mnogo šira slika ovih naših života u pola cene, odgođeno na dve, tri godine!

29. jul/ ponedeljak

Obećanje

Našalio sam se zimus na račun gradonačelnika i njegovog slikanja uz kućice za dživdžane, pa mi Goran Lenny Šarenac, predsednik Kinološkog društva Novi Beograd, skrenuo pažnju da takvim podsmešljivim komentarima realno odmažemo ljudima koji vode konkretne i korisne akcije, kakva je njihova “deset eko zona za beogradske vrapce”. Bio sam tada u Australiji, pa obećah da ću, čim se vratim, da donesem pet kilograma pšenice belije do žutih kućica u parkiću preko puta Fakulteta dramskih umetnosti. Nešto zbog lošeg vremena tokom većeg dela proleća, a mnogo više što se u većem delu dana ne ide preko reke bez preke potrebe, obećanje sam ispunio tek u subotu, posle čega sam dao i petnaestominutni intervju za televizijsku emisiju “Pet Friendly”, koju priprema i vodi kolega Šarenac.

Svestan sam da ponekad malo i preteram tražeći aluzije na političke iluzije kojima nas svakodnevno obasipaju, ali zaista mislim da bi nam svima već odavno bilo mnogo bolje kad bi političari obećavali samo ono što mogu da ispune i kad bi se slikali, posebno na televiziji, samo kad nešto i urade.

30. jul/ utorak

Stara škola
Moj “klasić” Predrag Mrmak (počeli smo radni vek istog dana u “Večernjim novostima”) objavio je ovog vikenda na društvenim mrežama da su, ispred ulaza u njegovu zgradu, u centru Zemuna stanari postavili dve žardinjere sa cvećem, kako bi “raznoraznim idiotima onemogućili da im blokiraju ulazna vrata”. Onda je opštinska inspekcija donela rešenje, pod pretnjom kazne, da ih stanari uklone, da bi samo par sati kasnije, sve bilo po starom, uz Mrmakov komentar: “Naravno, opštinska inspekcija nije nadležna za te bahate šoferčine. Njihov posao je da otežaju normalan život građana.”

I naš nešto mlađi kolega, ali već uveliko penzioner, Jakša Šćekić nije odoleo da ovih dana ne komentariše nešto što je doživeo u gradskom prevozu. Oglašavaju se s vremena na vreme i Novo Tomić, Mihajlo Ješić, Zlatko Stević, Milan Đurica… to je ta škola, po kojoj ni jedna vest nije beznačajna, ako je važna za normalan život građana i ako je objavljena na vreme. Kinezi kažu da “čovek stari onako kako je živeo”, a za nas novinare starog kova izgleda važi da smo živi sve dok ne dozvolimo sebi da ostarimo!

31. jul/ sreda

TRN

„Tako Reći Nezvanično“, skraćeno TRN, kultna rubrika „Večernjih novosti“ ovih dana je napunila šest decenija. Jubilej vredan pažnje, jer  je u današnjim medijima običaj da dignu ruke od humora i satire ili se sve pretvori u prizemno pljuvanje neistomišljenika. Od prve urednice Jelice Timotijević, preko Jovana Hadži-Kostića, kasnije Mikana Milovanovića, Rastka Zakića, jedno vreme i Aleksandra Baljka, sve do neumornog Bojana Ljubenovića, ova rubrika bila je i trn u oku i trn u peti bahatosti, gluposti i „kompletnim idiotima“ svih vrsta i boja.

Iako mi godi povremeno poređenje sa Duškom Radovićem i njegovim „Beograde, dobro jutro“, moj uzor bio je i ostao legendarni JHK. Neki njegovi „trnovi“ vremenom su postali narodne poslovice, neke sam citirao na ovom mestu, pa sam i dan danas ponosan što sam na početku karijere često gostovao u Jocinoj rubrici. On je  ohrabrivao kolege koje je nazivao „otorinooftamolozi“ (u prevodu, one koji imaju uvo, nos i oko da čuju, osete i vide priču), citirajući Konfučija da „još u mladosti treba da odsečeš štap, na koji ćeš se oslanjati u starosti“.