”Vera Kruz”

Juče, kad sam završio za četvrtak uobičajenu partiju preferansa u redakciji “Vremena”, deo puta pri povratku kući prošetao sam sa Jocom Dulovićem.

On mi je, ne mogu da se precizno setim kojim povodom, ispričao da je još kao klinac zapamtio scenu iz filma “Vera Kruz”, u kojoj glavni negativac koga proganja Gari Kuper, kaže da su njegova tri osnovna životna pravila:

– ne rizikuj nepotrebno

– ne čini usluge

– ne veruj ako ne moraš…

Toga sam morao da se setim već ovog jutra, jer sam, kad sam ušao u tramvaj “sedmicu” na početnoj stanici na Zvezdari ugledao jednog čoveka, tu negde oko četrdesete, kako spava. Pomislio sam da bi bilo loše da se on vozi i u suprotnom pravcu, pa sam ga probudio.

On mi se zahvalio, a onda, pošto je najverovatnije prespavao stanicu na kojoj je  trebalo da siđe, počeo da baulja po tramvaju.

– Nisam pijan, majke mi, počeo je da mi se pravda kad je stigao do mene. – Jurim gazdu već danima, neće da mi da platu, ukinuo markicu, ukinuo topli obrok… Žena i deca me napustili, a ja gazdi kažem da ću, kad nemam svoju, uzeti njegovu ženu. Ja bez žene ne mogu. Bez para još i mogu, ali bez žene jok…

Jedno vreme sam čitao novine i pokušavao da ne obraćam previše poažnje na “čoveka kome sam učinio uslugu”. A onda se on nagnuo i, sasvim tiho, pitao da mu pozajmim pedeset dinara da “nešto pojede”. Prvo sam mu rekao da nemam, onda sam se brecnuo na njega i rekao da “imaju i drugi ljudi svojih problema”, a on me je posmatrao tada sam tek primetio zakrvavljenim očima (sigurno, ne samo od umora i nespavanja) i onda počeo da se viče ka meni:

– Koj’ si me kurac budio, kad nemam šta da jedem, mogao sam celo jutro da lepo sedim, spavam i vozim se, nikog ne diram, mene niko ne dira…

Po licima putnika u neposrednoj blizini zaključio sam da većina takođe misli što sam ga, kog vraga, uopšte budio, pa sam na kraju izvadio poslednjih dvadeset dinara i, gotovo posramljen, rekao:

– Evo ti, nemam više, danas treba da dobijem platu…

– Da, da, vi što imate plate, vama smetamo mi što se grejemo po tramvajima, pa mislite da možete nekom crkavicom da nas umirite… Ne prodajem se ja, gospodine, ako se za tebe uopšte nešto tako može reći, za neku bednu siću, nisam ja prosjak, ja sam te kao čovek zamolio da mi daš da pojedem neku pljeskavicu, sa tih dvadeset dinara ne mogu ni dve pogačice da pojedem…

Našao sam se zaista u neprijatnoj situaciji, jer je ovaj napasnik stajao malčice iza mene i za bilo kakvu ozbiljniju reakciju morao bih prvo da ustanem. S druge strane, putnici oko mene su, s neskrivenim gađenjem, okrenuli glavu od nas dvojice, pri čemu sam imao utisak da bar polovina od njih misli da sam i ja kriv za ovu ružnu scenu…

– Ma, jebi se, odbrusio sam, verujući da će nešto oštriji ton i mojih stotinak kilograma biti dovoljno upozorenje. Tada se, na moje iznenađenje, okrenula jedna žena, rekao bih u ranim četrdesetim, odmerila me nekako s visine i rekla:

– Sram vas bilo, psujete kao nekakav gelipter. A kad vas čovek pogleda, rekao bi fin gospodin…

– Ma, jebi se i ti, dreknuo sam i naglo ustao sa sedišta, nameran da izađem na prvoj stanici.

Žena je to protumačila kao da želim da je udarim ili nešto slično, pa je počela da vrišti… Tip koga sam probudio je zaštitnički stao između nje i mene. Nisam želeo da ga udarim, jer nisam baš navikao da tučom rešavam neprijatne situacije, već sam ga samo odgurnuo ramenom, onim potezom koji se u fudbalu zove “remplovanje”…

“Čovek kome sam učinio uslugu” se zateturao i da ne bi pao uhvatio se za gospođu koja je imala primedbe na moj rečnik, ona se, opet, nije baš najsigurnije držala pa je počela da pada… Da bi to izbegla načinila je nagli pokret nogom i stala u korpu jedne seljanke koja je nosila jaja na Cvetkovu pijacu…

Gari Kuper na kraju filma “Vera Kruz” ubija čoveka, u čiju životnu filozofiju spada i ono “ne čini usluge” (uzgred, igrao ga Bert Lankaster). Na mene su tog trenutka navalili i čovek koga sam probudio i žena koja je stala u jaja i seljanka koja joj propao pazar i kondukter* koji je zaključio da sam “siledžija, koji uznemirava putnike”… Ova četiri jahača moje lične apokalipse bi me verovatno rastrgla da nisam nekako uspeo da iskočim iz tramvaja kad se zaustavio na stanici kod pijace…

Ispadajući iz tramvaja, naleteo sam na nekog èoveka sa cegerom, kome su se rasule breskve po tramvajskoj baštici i pločniku… Potrčao sam niz Bulevar, rešen da što pre budem što dalje od te idiotske situacije…

– Džeparoš, drž’te ga, zakreštao je za mnom neko ko je sasvim logično zaključio da je to razlog zbog čega neko iskače i beži iz tramvaja, uz sveopštu galamu ostalih putnika.

Na moju sreću, baš niko od ljudi kraj kojih sam protrčao nije pokazivao naročitu želju da “uhvati lopova” i “pomogne pokradenom putniku”… A možda i jeste, a da ja to nisam primetio, jer sam se prvi put zaustavio tek kod ”Precizne mehanike”.**

—————-

* U to vreme su kondukteri šetali po vozilima GSP i prodavali karte.

** U Ulici Mis Irbijeve, kilometar ipo niz padinu.

(Tekst je objavljen u nedeljniku “Vreme”, u junu 2001. godine, ali ga lično smatram jednim od mojih najduhovitijih ostvarenja.)