Mart 2020

Poslednji put sam u zgradu „Beograđanke“ ušao uoči Nove godine da produžim „bus plus“ karticu, ali sam odustao zbog ogromne gužve na drugom spratu nekadašnje najveće robne kuće na Balkanu. Pošto sam, kao uredan penzioner, tog dana platio i struju, molio sam Boga da u Masarikovoj ne sretnem nekog od ljudi koje poznajem i koji još rade u Studiju B.

2. mart/ Ponedeljak

Sreća

Svojevremeno je moj uvaženi kolega i dragi prijatelj Velimir Perović* napisao: „Pola života mi prođe u nerviranju zbog Novaka Đokovića i ne žalim zbog toga“. Najveća vrednost ovog njegovog tvita bila je u tome što je objavljen posle nekog meča, koji je aktuelni svetski broj jedan izgubio, kad je neprestana sinusoida neumerenog hvaljenja i isticanja njegovog srpskog porekla bila na donjoj strani krivulje, gde mu isti ti „stručnjaci“ osporavaju i talenat i rezultate, a usput ne zaborave i da pomenu kako više ne živi i ne plaća porez u Srbiji.

Već dve godine imam sreću da posmatram, ovde u Melburnu, iskrenu sreću u očima stotine dečaka i devojčica kojima je Novak Đoković možda jedina, a sasvim sigurno najbolja legitimacija porekla, već pomalo zaboravljenog jezika i potisnutog osećanja pripadnosti. Prošle sedmice sam tu istu sreću video na licima Mirinih i mojih dečaka Petra i Filipa i njihovih vršnjaka Petre i Luke, kojima se Nole u Dubaiju potpisao na velike teniske lopte. Gotovo da sam siguran da u dilemi „otići u svet ili ostati u Srbiji “ na tas prve solucije može komotno da se stavi i to „možemo da uživo gledamo Đokovića“!

———————————————-

* Nije bilo u „Blicu“, ali da napomenem da mi je zaista krivo što su u poslednje vreme ovog sjajnog novinara, dobitnika nagrada za istraživačko novinarstvo u oba udruženja, prijatelji zaboravali a kolege zanemarile.

3. mart/ Utorak

„Beograđanka“

Jedna od mojih omiljenih filmskih replika je „što mene niko ne pita gde je apoteka“ (lik Veselin Cvetković, sjajni Bata Stojković, „Varljivo leto ’68“ Gorana Paskaljevića, 1984. Jugoslavija), koju pominjem sve češće kad vidim kakve se sve budale javno eksponiraju. Gostovao sam po raznim medijima, što se, ruku na srce, malo proredilo od kako sam u penziji i od kako malo drukčije preraspoređujem svoja godišnja doba, ali je ostao žal što nikad nisam bio gost Velje Pavlovića („Nivo 23“) i Olje Bećković (stari, dobri „Utisak nedelje“).

Zato me je obradovao kolega Marko Lovrić pozivom da popričamo o prodaji jednog od simbola našeg grada, popularne „Beograđanke“. I to za NIN (objavljeno u broju koji je još danas i sutra na kioscima), jer govoriti ili pisati za ovaj nedeljnik smatram istim nivoom kao gostovanja u pomenutim televizijskim emisijama. Jedan od mojih najboljih učenika je nekako spakovao moj preopširni odgovor, koji se ukratko može sažeti u ocenu da je ova zgrada bila simbol našeg napretka i nazadovanja, onoliko koliko su bili progresivni ili retrogradni oni koji su u određenom periodu gospodarili – Beogradom!

***********************************

By the way, koga ne mrzi da čita, ovo je moj kompletan odgovor Marku Lovriću na pitanje „gde je ’Beograđanka’ danas“:

Ivan Mrđen: „Beograđanka“ i ja

Poslednji put sam u zgradu „Beograđanke“ ušao uoči Nove godine da produžim „bus plus“ karticu, ali sam odustao zbog ogromne gužve na drugom spratu nekadašnje najveće robne kuće na Balkanu. Pošto sam, kao uredan penzioner, tog dana platio i struju, molio sam Boga da u Masarikovoj ne sretnem nekog od ljudi koje poznajem i koji još rade u Studiju B.

Te dve odrednice, robna kuća i gradski medijski servis, su, bez obzira što sam punih pet godina u tu zgradu dolazio na posao u „Blicu“, vezuju najviše mojih, ličnih uspomena na nekadašnji „ponos Beograda“. U vreme njenog otvaranja objekat Robnih kuća „Beograd“ na Terazijama smo jednostavno zvali „robna kuća“, onaj na početku Knez Mihailove bio je „Na-Ma“ (po prvom poslertanom nazivu), a onaj kod SANU – „Mitić“ (po predratnom vlasniku), pa je „Beograđanka“ od početka prihvaćena kao simbol prosperiteta i hvatanja koraka sa svetom. Tada sam u beogradskoj rubrici „Večernjih novosti“ sedeo preko puta moje drage koleginice Bobe Milosavljević, koja je ceo radni vek pratila „tržište, cene i ostale potrošačke informacije“, i sećam se da je nekoliko meseci zarađivala platu pišući šta će se sve i na koliko kvadrata prodavati na ta četiri sprata i u supermarketu u podrumu. „Samo će piće prodavati na više od dvesta kvadrata“, rekla mi je jednom prilikom, procenivši valjda da ću u kasnijem životu najviše biti zainteresovan za tu vrstu artikala.

Studio B su za mene bili i ostali Duško Radović i Đoko Vještica, prvi kao novinarski uzor i „partizanovac“, drugi kao kolega od koga sam naučio kako da kasnije postanem, kažu, dobar urednik gradske rubrike. Prvi put sam na vrh „Beograđanke“ otišao sa Dragoljubom Žarkovićem, sa kojim sam sredinom osamdesetih godina prošlog veka u „Ekspres politici“ napisao nesvakidašnji feljton o fenomenu „tifoza“, objavljen u četiri nastavka (nedeljom) na četiri velike strane „Politikog“ formata. Sećam se, našli smo se u „Londonu“, malo popričali šta će ko da kaže, pa se i našalili da znamo da će prvo pitanje biti „kako ste došli na ideju da napravite ovaj feljton“. Međutim, kad nas je legendarni Sloba Konjović, koji je tada vodio nedeljni kolažni program, baš to pitao mi smo počeli da se smejemo i jedno petnaestak sekundi, a kolege sa radija će znati kakva je to večnost, nismo mogli ni da beknemo. Kasnije sam često odlazio i na radio, najviše kod mog prijatelja Veljka Pajovića, jedinog pravog Đokinog naslednika, i na televiziju, uglavnom kod Sanje Lubardić u jutarnji program, bio sam nekoliko puta gost pok. Predraga Sarape (čitaj: pokvarenog), sa Danijelom Šegan i Đorđem Mićićem sam dva puta pratio gradske izbore, a Ivana Nikolić je napravila emisiju o mom životu i radu u seriji „Moj Beograd“, koju moje ćerke čuvaju kao porodičnu relikviju. Zbog toga sam i ja lično i moja porodica uvek možda i preemotivno doživljavali sve turbulencije kroz koje je prolazila ova medijska kuća, pa nije slučajno što su na dan jednog od njenih „oslobođavanja“ (onog Petog oktobra) moja supruga Mira i srednja ćerka Maja uslikane kako među prvima prolaze kroz vrata u Masarikovoj.

Sve ostalo o čemu kao dokon penzioner pričam u vezi sa „Beograđankom“ je manje važno, ali ne baš i neinteresantno. U nekad čuvenom ekskluzivnom restoranu na petom spratu smo u junu 1993. nas šestoro iz Građevinske tehničke škole (Olgica Kostić, Vera Topalović, Miša Đorđević, „Buca“ Mihajlović, „Dadica“ Jovanović i ja) proslavili četvrt veka mature, bila je to ona godina sveopšte bede i poniženja da je dobro da nas se i toliko okupilo, a na jelovniku su bili samo ćevapi i „zidarsko“ BIP pivo.

Godinu dana kasnije, međutim, u vreme „tvrdog dinara“ i nezaboravnog deda Avrama, na terasi restorana nam je čuveni beogradski ugostitelj Radomir Rikić, tadašnji upravnik „petog sprata“,  priredio koktel na kome samo što nije bilo „od ptice mleko“. Istorija tog događaja je pomalo bizarna, jer je reč o prijemu za polaznike Novinarske škole nedeljnika „Vreme“ (gde sam ja tada bio direktor), iz koje su iznikli Vlada Radomirović, Dragoljub Draža Petrović, Bane Bjelica, Ilija Kovačić, Marko Petrović, Nada Kovačević, Dejan Radojević… Pre toga je tadašnji predsednik Udruženja novinara Srbije Kosta Krajinčanić, jedan sve u svemu opskurni lik, zabranio da se svečanost održi u restoranu u prizemlju zgrade u Resavskoj 28, iako je sve uredno unapred rezervisano i plaćeno, jer se uplašio da mu neko ne zameri što je ugostio mlade „soroševce“. Tačno je da je ovu Novinarsku školu delom finansirao Fond za otvoreno društvo, a delom iz drugih izvora, sa kojima je NP „Vreme“ tada sarađivalo, ali ću za sva vremena zapamtiti kako je „Rika“ za manje od dva sata sve sjajno organizovao.

U tu priču „nekad bilo, sad se pripoveda“ spada i vidikovac na 24. spratu, nekadašnja turistička atrakcija, koji je postao nepristupačan još sredinom osamdesetih, kad je Studio B zauzeo i taj sprat. U leto 2013. kad su nam prvi put došli u goste prijatelji iz Australije, Veljko Pajović i Snežana Nekić su im omogućili da kroz one prozore koji nisu zatrpani tehnikom i kulisama pogledaju panoramu Beograda, a njima nije bilo jasno kako je neko mogao da upropasti tako sjajnu mogućnost ne samo da se čitav grad vidi k’o na dlanu, već i da se dobro zaradi! Zato su me, kad smo moja Mira i ja prvi put došli u Melburn odmah odveli u palatu „Eureka Skydeck“, gde je na 89. spratu i dalje najbolji pogled na čitav grad i okolinu.

Lift do ovog vidikovca stiže za manje od minut, što me podsetilo da smo se kad je otvarana „Beograđanka“ hvalili kako se na 24. sprat stiže za tridesetak sekundi. Kasnije je sa tim liftovima bilo mnogo problema, pa sam često do osmog sprata, gde se kasnije preselila redakcija „Blica“, išao mračnim protivpožarnim stepenicama. Zbog toga smo umeli da budemo i ljuti na obezbeđenje, koje nam nikako nije davalo da koristimo službeni VIP lift, pa sam jednom prilikom i napisao da taj lift samo nekim čudom proradi kad u Narodnu kancelariju tadašnjeg predsednika Republike Srbije Borisa Tadića dođe na posao njen tadašnji direktor Dragan Đilas.

Zbog toga se nisam iznenadio kad su mi dve godine kasnije, kad je redakcija „Blica“ već bila u zgradi nekadašnjeg „Ineksa“ (poznatoj po tome što je preko puta mog omiljenog restorana „Palilula“), drugari iz obezbeđenja „Beograđanke“ zamerili: „E moj, gospodine Mrđen, vi odoste, a niste uspeli da nam poprave ove liftove!“

Kad smo već kod obezbeđenja, početkom 1999. moja porodica se našla u veoma teškoj situaciji: ja bez posla posle ukidanja „Naše borbe“, Mirina prodavnica nekoliko puta opljačkana, naša najmlađa ćerka Marina u Americi bez mogućnosti da se vrati u Beograd, Milena i Maja na studijama, nezavršena nova kuća… Hteli smo da sve prodamo, pa sam tri puta dolazio na 17. sprat „Beograđanke“ da dam oglas za „Blic“. Posle toga bih sišao sprat niže gde je tada bila redakcija, ali mi nikako nije polazilo za rukom da „preskočim“ čuvenog Jožu, oficira bivše JNA, koji je za pultom kod lifta kontrolisao prolaz do kancelarije Veselina Simonovića.

Kad smo već digli ruke, i od prodaje kuće i od mojih pokušaja da vidim ima li u „Blicu“ nekog posla za mene, Gospodin Slučaj je namestio da jednog lepog letnjeg jutra u potpuno praznom Južnom bulevaru, dok smo Mira i ja našim „kombijem“ žurili na kvantašku pijacu, ugledamo Vesu. Povezli smo ga do taksi stanice na Autokomandi, on me pitao što ne svratim, ja mu rekoh da sam tri puta bio i da me nisu pustili do njega, on reče „nemoj da si na kraj srca, možda stvarno nisam bio tu, dođi u utorak u podne“. Tako sam se u utorak 17. avgusta 1999. našao u prostorijama Društva inženjera i tehničara, gde je „Blic“ još bio na ratnoj lokaciji, da bih već 1. septembra iste godine bio primljen u stalni radni odnos! Istog dana, kad se „Blic“ vratio u „Beograđanku“!

4. mart/ Sreda

Manir

Od kako je predsednik svega ovoga počeo da omalovažava novinare koji mu nisu po volji, isti manir su preuzeli i pojedini ministri, predsednici koječega, „bizmismeni“ raznih profila, estradne zvezde… pa je sve, sasvim normalno, stiglo i do sporta. U subotu sam ovde u Melburnu posmatrao odličnu fudbalsku predstavu, utakmicu A lige Melburn Viktori – Adelaid Junajted, tri gola, isto toliko stativa i prečki, mnogo šansi, domaćini pobedili „iz dvojke u keca“, dobro pivo, bučno navijanje bez ikakve pirotehnike i incidenata, fanovi obe ekipe u dresovima svojih ljubimaca se ka kućama i aerodromu odvezli istim tramvajima, bez obzira što je na Marvel stadionu popijeno mnogo piva… A kad me je moj ovdašnji prijatelj Vlada Anđelković pitao za nedeljni „večiti derbi“ u Beogradu, iskusno sam prognozirao nula golova, malo udaraca u okvir gola, mnogo faulova i još više incidenata na tribinama, koje su već decenijama važnije od terena…

To, međutim, nije sprečilo kapitena „Crvene zvezde“ Milana Borjana da nadobudno reaguje na konstataciju jednog novinara da je sa strane derbi loše izgledao: “Ne znam koji si fudbal ti gledao, iskreno”. Evo ja, majstore, gled’o pravu utakmicu!

5. mart/ Četvrtak

Toalet-papir

Do pre mesec dana ne bih mogao ni da pomislim da ću, ovde u Australiji, videti stampedo na prodavnice i grabljenje za toalet-papir. Međutim, bila je dovoljna samo jedna izjava visokog zvaničnika da bi „bilo pametno da zbog korona visrusa građani naprave izvesne zalihe testenina, pirinča, konzervirane hrane, higijenskih uložaka i toalet-papira“, pa da baš ti artikli počnu da ubrzano nestaju sa rafova. Mirina i moja najstarija unuka Tamara, koja džeparac zarađuje u supermarketu „Coles“, jednog od najvećih ovdašnjih trgovinskih lanaca, juče je čitavog dana kao supervizor prodaje odgovarala samo na dva pitanja: da li ima i kad će da stigne toalet-papir. Dva puta su ga dobijali i razgrabljen je direktno sa paleta, u Sidneju je u nekoliko radnji morala da interveniše i policija, pa su sve to ovdašnji tviteraši ispratili duhovitom kompozicijom „kako se Australijanci štite od korona virusa“, na kojoj je petoro ljudi od glave do pete obmotano toalet-papirom.

Pomenuta izjava zabeležena je u udarnim televizijskim informativnim emisijama, što samo govori da su svuda isti „mali vernici TV dnevnika“, kako one koji slepo veruju vlastima već decenijama nazivaju u Srbiji. Uvek im je najpreča njihova guzica!

I još samo da dodam, da možda i zbog toga što znaju kakve bi posledice po njihove glasače imale realne informacije o opasnostima i merama predostrožnosti u vezi sa korona virusom, jedino vlasti u Srbiji (a i većina medija pod njihovom kontrolom) teraju sprdnju sa ovom svetskom temom broj jedan. Naravno, zbog svoje guzice!

6. mart/ Petak

Toalet –papir (2)

U jednom gradiću u Kvinslendu, saveznoj državi na severoistoku Australije, juče je neki lik izvadio nož i zabio ga u veliko pakovanje sa dvadeset rolni toalet-papira, uz uzvik „ovo je moje“. Pomama za ovim artiklom se ne smiruje, pa mi je moj prijatelj Dragutin Rajak, sa kojim ovde svakog četvrtka, čisto zbog tradicije, pijem pivo, poslao svoj snimak praznih rafova, uz komentar sličan mom jučerašnjem: „Da mi je neko rekao da ću ovo da doživim u Australiji…“

Meni, kao nekome ko je krajem prošlog veka živeo u Srbiji, uz nestašice svega i svačega, hiperinflaciju, ratove „u kojima nismo učestvovali“, bombardovanje… tek danas neke stvari izgledaju nenormalne, i to kad ih primetim kod drugih. U odnosu na ovo što se upravo  zbiva u Australiji naša ondašnja muka je vremenom postala prava umetnost, što je sjajno pokazala Milica Vučković u jednom odeljku romana „Boldvin“ („Lom“, Beograd, 2019.), koji se bavi taolet-papirom i godinama u kojima smo sanjali da onaj najjeftiniji koji se brzo troši jednog dana zamenimo „debelim i mirisnim taolet-papirima, pa će celo kupatilo mirisati na lavande i ruže parnim danima, a neparnim na breskve“.

Kao tamo negde u svetu, maštali smo, a kad ćovek mašta onda ni Australija nije daleko!

7. mart/ Subota

The last waltz

Neću više da se bavim aktuelnom pomamom za toalet-papirom u Australiji, jer su i ovde počeli da zbijaju šale na sopstveni račun. Ovog vikenda porodično idemo kod naših prijatelja Merien i Kala Dutke, a domaćini nam poručili da su “hrana i piće obezbeđeni, samo ponesite svoj toalet papir”, dok mi je moj prijatelj Miroslav Olenjin iz Adelaida poslao sliku nekog lika, koji stoji kraj puta sa kartonom na kome piše “radiću za toalet-papir”.

Juče sam poslednji put ispratio našu princezu Anu do škole. Ne zato što u ponedeljak krećem za Dubai ili što, daleko bilo, više nikad neću doći u Melburn, već zbog proste činjenice da će ona tada biti u srednjoj školi. Dođemo tako u godine kad tačno znamo da nam se nešto dogodilo poslednji put (što bi rekao Inglbert Hamperdink “last waltz should last forewer”), ali moram da priznam da nisam bio svestan da poslednji put izlazim na neke izbore u Srbiji, kad smo 20. maja 2012. moja Mira i ja izašli da podržimo Borisa Tadića u drugom krugu onih predsedničkih izbora. Posle čega je počelo ovo, za šta nam ni sav toalet-papir na svetu ne može da pomogne, a kamoli ovi i ovakvi izbori!

9. mart/ Ponedeljak

Simbol

Za još malo pa punih šesnaest godina, kako se iz mog ugla svakodnevno „obraćam naciji“ (što bi rek’o uvaženi kolega Stojan Drčelić), uvek mi najdraže bilo kad je ovaj datum bio crveno slovo u kalendaru. Ne praznik, nego nedelja, kad nemam prostor u „Blicu“, pa ne moram da još jednom podsećam i sebe i čitaoce koliko su izneverena očekivanja svih koji su te martovske subote 1991. godine pomislili da je i u Srbiji počelo „osvajanje slobode“, još manje da ponovo pominjem one koji su sami sebe proglasili jedinim baštenicima političkih i svih drugih tantijema Devetog marta.

Prethodnih godina mi nekako promicalo da je baš danas rođendan mom prijatelju i dragom kolegi Predragu Mitiću, u to vreme fotoreporteru „Borbe“. Peđa je u centru Beograda snimio onu istorijsku fotografiju na kojoj mlada žena sa tri prsta prkosi policijskom vodenom topu, koja je preneta u mnogim svetskim medijima kao „bezimeni simbol otpora građana Srbije“. Tu fotografiju smo koristili i za plakate „List istine“ u kampanjama za „Borbu“, što nam je Dragana Milojević Srdić prilično naplatila u periodu kad je prestala da bude bezimena. U septembru ove godine navršiće se decenija od njene smrti, pa po onoj „ne uznemiravaj pokojnika“ neću ni o njoj, ni o Srpskom pokretu obnove, čiji je bila član.

10. mart/ Utorak

… van Dajk

Prvi dečak u našoj kući (posle tri ćerke i najstarije unuke Tamare), mladi gospodin Petar Petrović rođen je na današnji dan, pre 12 godina. Nije planirano, ali malo smo skratili moj boravak u Melburnu, tako da ću mu rođendan čestitati na licu mesta, u Dubaiju, gde on sa bratom Filipom već pola decenije slaže kockice srećnijeg i bezbrižnijeg detinjstva. Koje se već polako preliva u onaj period, u kome moja Mira za sva dečja jogunjenja i kaprice ima samo jedno objašnjenje „drma je/ga pubertet“, o čemu bi već ponešto mogla da napiše njegova „ljubi ga majka“ Marina.

„U Srbiji čim dođeš na svet, spremaš se da odeš u svet“, napisao je nedavno moj prijatelj „Lale“ Bojičić. U tom smislu gotovo da bi ovi što se sad masovno svrstavaju ispod parole „za našu decu“ mogli u svoje „uspehe“ da upišu i činjenicu da je sa roditeljima srednje generacije mnogo mališana zauvek otišlo iz Srbije. Još samo kad bi razumeli koliko je značajno to što su im tamo po belom svetu uzori i idoli neke druge ličnosti a ne učesnici „Zadruge“ i „Parova“. Tako i naš Petar van Serbia već dve godine vredno trenira fudbal i sanja da jednog dana zaigra kao kapiten „Liverpula“ Virdžil van Dajk!

11. mart/ Sreda

Tofilo

Snežna lavina ubila je minulog vikenda u austrijskim Alpima šestoro ljudi (petoro čeških državljana i jednog domaćeg policajca). Ono što bi prethodnih zima bila glavna vest nekako je skrajnuto i u svetskim medijima, a u Srbiji je niko nije ni objavio, jer su sada u opticaju mnogo veće brojke. Mada ni same brojke ne znače ništa, jer je sličan odjek imao i podatak da je tokom 2019. u saobraćajnim nesrećama u Indiji poginulo više od 136.000 ljudi. Za večitu aritmetiku smrti u medijima najvažnija je „tema dana“, baš kao ovih dana sa korona virusom.

U rodnoj Ljuboviji je juče sahranjen moj prijatelj Goran Tofilović „Tofilo“ (1979-2020), čovek koga su dobro upoznali svi posetioci regata na Drini i ljubitelji ove lepe reke, a koga sam svojevremeno pominjao na ovom mestu zbog izjave da „ne zna nikog ko je u poslednjih šest godina kupio nove cipele“. Saznao je iznenada da je bolestan, bolovao je kratko, ali bi njegova smrt bila važna za medije samo da je oboleo do ove najnovije pošasti ili da je, kojim slučajem, poznat kao izvesna „Mica Trofrtaljka“, koja je takođe sahranjena juče. Meni je vest o Goranovoj drami ispričao naš zajednički prijatelj Jovan Šijački kad smo se sreli prvog dana ove godine, A onda sam krenuo na put i, da budem iskren, nisam stigao ni da pomislim na njega, sve dok minule sedmice, šetajući ulicama Melburna, nisam video kako je neko na jednoj stazi u betonu dok je još bio svež ispisao „TOFILO“. Dan kasnije mi je naš zajednički prijatej Dejan Ajduković javio da je preminuo!

12. mart/ Četvrtak

Cvetak

Nikad nisam uspeo da se na lep i pristojan način oprostim od jedne izuzetne osobe, koja nas je napustila na današnji dan. Ne, nije reč o prvom demokratski izabranom premijeru Srbije, dr Zoranu Đinđiću, bezočno likvidiranom 12. marta 2003. godine, iako mislim da ni njegovi partijski drugovi, ni srbijanska opozicija iz devedesetih godina prošlog veka, ni javnost i društvo u celini nikad nisu pronašli pravi način, meru i pristup u obeležavanju ovog sramnog datuma. U tom smislu ni ja se nisam baš proslavio komentarima tipa „dogodilo se na današnji dan“, pa mi je sad još više krivo jer sam godinama propuštao da makar pomenem da je 12. marta 2008. umrla gospođa Cveta Gligić, devojačko Beatović, majka moje supruge Mirjane.

Budu tako neki ljudi u našim životima koji nam postaju sve značajniji kako prolaze godine od kako smo ih izgubili, koji su za sve uvek imali i pravi način, i meru, i pristup, i reči… na koje smo mogli da se oslonimo kad nam je bilo teško i kakvi će nam sve više nedostajati kako imamo utisak da sve odlazi dođavola. Eto, podsećanjem na Cvetu konačno isklesah i cvetak za Zorana.

13. mart/ Petak

Petak 13.

Kako god da se čovek informiše ovih dana, bilo preko zvaničnih, bilo preko socijalnih medija, ne može da pobegne od utiska da ovaj “petak, trinaesti” nikad nije imao zloslutnije i nikad tako zabrinjavajuće značenje. Ima neke simbolike i u ciframa kojima se ispisuje trenutni “kod” korona virusa, 1-3-5, što znači da jedan zaražen napravi tri nova slučaja u roku od pet dana. Jedan, tri – trinaest, pet – petak!

Sledeći takav “baksuzan dan” je tek kroz osam meseci. Iako pripadam veoma rizičnoj grupi (“70 plus”), verujem da ću tog petka, 13. novembra ove godine, biti u prilici da proverim koliko su u pravu eksperti Svetske zdravstvene organizacije koji su ovih dana saopštili da očekuju da virus “zakači” čak 40 odsto populacije na našoj planeti, jer smatram da će nam svima više zla naneti naopako informisanje nego sam virus, ma kako bio nepoznat, neispitan i neukrotljiv. Kao u staroj kineskoj priči (iz Kine je, kažu, sve i krenulo) kad je Kuga došla u neko selo da “uzme” hiljadu ljudi. Kad je odlazila, pita je vrač “rekla si hiljadu, a izgubili smo pet hiljada”, a Kuga odgovara: “Ja uzeh mojih hiljadu, ostalo je odneo – Strah!”

14. mart/ Subota

Umiranje

Kao pripadnik “visoko rizične grupe”, kako u ovo vreme koronomanije nazivaju nas starije od sedamdeset godina, imam utisak da su u treći plan gurnuti svi naši klasični zdravstveni problemi, od reume i visokog pritiska do srčanih oboljenja ili slabog varenja… Nedavno je blogerka Jovana Kešanski napisala kako je čovek kome su za bolničkim šalterom rekli da mu je “pregled zakazan za 23. maj u 9.00 ujutru“ zavapio: „Ali, ja ću umreti do tad“. „Ništa vi ne brinite, ne umire se tako lako. ‘Ajmo sledeći. Jovanović, Jovaaaanović!“

Ovih dana je i  mojoj prijateljici Emi Cvetković zasmetalo što, iako svako zna nekoga kome je neko blizak umro od raka, ne može da se seti “kad je poslednji put na bilo kojim medijima bilo reči o statistici smrtnosti ili prevenciji stilom života vezano za kancer”. Ako su, na primer, naučno dokazane činjenice i jeziva statistika o učinku pušenja, zašto svi koji se sad ubiše od brige o opstanku svog stanovništva nisu ništa ozbiljnije preduzeli, makar na sprečavanju stvaranja te loše navike među mladima. Neke vrste umiranja su očito odavno dozvoljene i prihvaćene kao normalne.

‘Ajmo sledeći!

15. mart/ Nedelja

Mir, mir, mir…*

… niko nije kriv, ava, ava, ava, istina je krava! Poznata dečja brzalica bila je aktuelna i juče, na petu godišnjicu pada helikoptera Vojske Srbije, u kome su kod aerodroma “Nikola Tesla” stradali major Omer Mehić, kapetan Milovan Đukarić, zastavnici Nebojša Drajić i Ivan Miladinović, lekari novopazarske bolnice Dževad Ljajić i Miroslav Veselinović, kao i petodnevna beba iz novopazarske porodice Ademović. Iako su utvrđeni mnogobrojni propusti, krajnji epilog ovog slučaja je: jedan general penzionisan kad mu je došlo vreme, drugi unapređen na višu funkciju, ministar zdravlja je i dalje ministar zdravlja, a tadašnji ministar odbrane je smenjen, ali zbog seksističke izjave, da bi kasnije aterirao na mesto šefa Bezbednosno-informativne agencije.

Mnogi su zaboravili da je tog jutra lično ministar policije, sve sa televizijskim kamerama, uhapsio kidnapere jedne devojčice, da su neke novine unapred objavile priču o spasavanju bolesne bebe, sve sa pohvalama ministrima koji su “sačekali helikopter na krovu VMA”. Pet godina kasnije postaje jasno da nije problem zašto se neki ministar pojavio onde, a drugi ministri požurili da se slikaju ovde. Pitanje je zašto su takvi uopšte tamo?!

* Tekst je napisan za “Blic” od subote 14. marta, ali me je urednik Vlada Vukmirović zamolio da pošaljem drugi komentar, uz napomenu “specifična je situacija da bismo se bavili politikom”.

16. mart/ Ponedeljak

Roman

Na jučerašnji dan pre devet decenija, 15. marta 1930. godine, na jednom salašu u okolini Vršca rođena je moja majka, Ana Zonai. Prošle godine u ovo vreme pohvalio sam se završetkom romana o njenom životu, pod naslovom “Srećna Nova godina”, za koji sam u međuvremenu, uz pomoć nekoliko mojih dobronamernih prijatelja koji se mnogo bolje razumeju u izdavaštvo i književnost, shvatio da je previse ličan, previše novinarski napisan i pomalo preopširan. Nije mi puno pomogao ni moto u vidu poznate Hemingvejeve izreke da “nijedna proza nije dosadna, ako je priča istinita”, jer samo nizanje podataka o životnim situacijama koje su se zaista dogodile – nije priča, još manje roman.

Bojim se da će sličan problem imati svi koji će pokušati da ispričaju šta (nam) se upravo događa, jer život na ovoj našoj planeti, a o Srbiji i da ne govorimo, je sve samo ne dosadan, ali se svakim danom pokazuje da njegova zanimljivost, nepredvidivost i razbarušenost imaju sve manje veze sa istinom. Zato se mnogi od straha da ne znamo šta se zapravo događa brane nekakvim svojim “istinama”, čime samo povećavaju i opštu zbrku i sopstveni strah!

17. mart/ Utorak

Pisanje

U Dubaiju su zbog korona virusa još pre desetak dana zatvorili škole, a od juče nije dozvoljen pristup ni javnim bazenima, plažama, teretanama, parkovima, noćnim klubovima… Većina ljudi je prešla na rad kod ili od kuće, tako da ako je bilo za hvalu što sam iz Melburna požurio da ovde pomognem našoj Marini oko dečaka na prinudnom raspustu sad za sto kila povećavam gužvu u njihovoj, srećom dovoljno prostranoj kući. Zato sve više razmišljam o povratku u Beograd, bez obzira na rizik putovanja pa još osobe u rizičnim godinama u sve u svemu rizičnu, da baš ne kažem vanrednu, situaciju.

Mogao bih da svoju sadašnju i pretpostavljenu izolaciju kad stignem kući olakšam pisanjem, pa čak i da konačno sredim juče na ovom mestu pomenuti roman o životu moje majke. U kome sam naveo misao čuvenog nemačkog književnika Hansa Magnusa Encensbergera da „pisanje ima smisla ako povećava gnev u svetu za jedan gram“, te da za to „pravom piscu ne treba ništa drugo osim hrabrosti“. Nevolja je, međutim, što će u svetu veoma brzo biti mnogo više gnevnih nego hrabrih i što će i jednima i drugima trebati nešto sasvim treće. Glas razuma!

18. mart/ Sreda

Izbor

Svojevremeno je legendarni Dušan Radović rekao da je “starost kao televizijska drama”: “Malo ćutimo, malo se gledamo i ništa se ne događa!” Bilo je to drukčije vreme kad su televizijske drame veoma često bile “misaone”, “situacione” ili “psihološke” i kad najveća drama i najvažniji glumci nisu bili u udarnim informativnim emisijama.  To Duškovo “dobro jutro” sam zapamtio kao važno životno uputstvo kako da mi se jednog dana ne dogodi da nemam šta da pričam i šta da delim sa svojim ukućanima, prvenstveno sa svojom boljom polovinom. Na to me je ovih dana podsetila i objava Dušice Krasojević Pavićević: “Ko je umeo da izabere kad je mogao da bira, dok je u kućnom karantinu, brže će mu proći vreme. Takođe, ko nije sputavao maštu, moći će i dalje da leti na njenim krilima. I najvažnije, ko vas je voleo do sada a ko se pretvarao, pokazaće se! Ovo je test i za to!”

Ne bih da prebacujem priču na nivo koliko je lažna a koliko “situaciona” ova iznenadna briga i ljubav za nas starije. Naši lični izbori su važniji od svih drugih, pa makar to shvatili kao u sjajnom aforizmu Bojana Ljubenovića: “Juče nije radio internet, pa sam se malo družio sa porodicom. Fin neki svet!”

19. mart/ Četvrtak

Škola

Zaista nemam nameru da se na bilo koji način podsmevam ljudima, posebno hrabrim nastavnicima, koji su praktično za jedan dan pripremili program „školovanja na daljinu“. Njima svaka čast, a zašto se o tome nije mislilo i sve pripremilo mnogo ranije ide na dušu onih koji su nas ne tako davno zamajavali pričom o „najsmešnijem virusu“. Bilo kako bilo, ostaće u porodičnim albumima lepa slika Mirinog i mog najmlađeg unučeta Dunje kako u dnevnoj sobi, ozbiljna i savesna kakva je i inače, prati nastavu na televizoru.

Tome ćemo dodati u jučerašnju sliku naših zlatnih dečaka, koji su juče u Dubaiju, tačno u podne, imali generalnu probu funkcionisanja veza sa njihovim nastavnicima preko tableta i računara. Škole su ovde zatvorene već sa pojavom prvih slučajeva zaraženih korona virusom (mnogo manje nego kad je u Srbiji uvedena takva mera), ali je odmah najavljena i jučerašnja proba i početak nastave u trećoj sedmici boravka đaka kod kuća. Po programu i na način koji postoji već godinama i koji je u ovih petnaestak dana samo korigovan ubacivanjem neophodnih lekcija o korona virusu i uputstava za ponašanje u vreme epidemije.

20. mart/ Petak

Pet godina

„’Beskrajni plavi krug. U njemu, zvezda’ – naslov je prvog poglavlja romana ‘Seobe’. Možda je svemir zaista beskrajan, ali ova naša plava planeta nije. Bio lično na njenom kraju. I opet ću uskoro, da vidim koliko jako, tamo dole, sijaju moje zvezdice. Na pola puta, koliko od večeras, moći ću da se ravnam prema još jednoj, mojoj plavoj zvezdi, a od jeseni imaću iznad arapskog peska čitavo sazvežđe. Nisam Miloš Crnjanski, tek pisac u pokušaju, ali ni seobe ovde više nisu roman, već surovi život.“ Ovo sam napisao pre pet godina na jučerašnji dan, kad je Mirina i moja najmlađa ćerka Marina otišla iz Srbije. Sutradan sam dodao priču kako nam je ona dok je čekala ukrcavanje na let FZ742 za Dubai, poslala sledeću poruku: “Ovde je  prosek godina 30-40, koji kvari samo jedan ‘65+’ par. Svi tmurni i zabrinuti, jedino oni nasmejani. Idu u posetu kod svoje dece”.

Juče je „Etihad“ otkazao sve letove za Beograd, za sada do kraja aprila, tako da se moja ovogodišnja „poseta deci“ neplanirano produžila, a ja zaista ne znam da li da zbog toga treba da budem radostan ili zabrinut. Siguran sam samo da je moja „Plava Haljinica“ za ovih pet godina, svoj lični roman, povremeno pravu dramu, uspela da dovede do nivoa da joj ova vanredna situacija nije preveliko opterećenje. Pa, dokle izdržimo!

21. mart/ Subota

Pacijenti

A sad nešto o nama pacijentima, nepopravljivo zaraženim virusom „1X2“, naprasnim stručnjacima za nigerijsku, haićansku, belorusku, tursku i rusku drugu, te juniorsku ligu Mjanmara… Kome je to ispod časti, može da se na nekim internet portalima za sportsko klađenje zanima stonim tenisom, show must go, važno je da se okreće, nema veze što je i svetski sport praktično zaustavljen… To me podsetilo na jednu jesen kad su se moji prijatelji Živa Vekecki i Srđan Valjarević kladili na koji će automobil, parkiran uz ogradu bašte nezaboravnog restorana „Gradac“ u Jagićevoj ulici, preko puta prve redakcije „Danasa“, da padne sledeći list sa velike lipe iznad njih ili da li će naš drugar Mirkan da ode niz Bulevar ka Elektrotehničkom fakultetu (imao ispit tog dana) ili će prvo ipak da svrati u „Zlatni opanak“ da proveri da tamo nije jedna „Čarobnica“…

Samoizolaciju u Dubaiju sam lakše podnosio dok je u „bogatoj ponudi“ bila i Profesional liga Omana, jer je tu logično da čovek omane, ali se nadam da ipak nisam poput onih, na čiji račun se našalila jedna moja draga prijateljica: „Kad zatvore kladionice, neki će se dobrovoljno testirati na korona virus. Moraju da čekaju rezultate!“

23. mart/ Ponedeljak

Ugovor

Mirini i moji zlatni dečaci imali su juče, ovde u Dubaiju, prvi dan online nastave. Uglavnom su uspeli da isprate ono što su im učitelji predavali i razumeli šta treba da urade, pa se čak i nasmejali jer je Filip dobio zadatak da popodne vežba fudbal, a Petar – kriket! To može da bude čudno samo nekome ko nije imao uvid u “Ugovor o učenju na daljinu” koji su svi đaci morali da pročitaju, prihvate i potpišu, čija se prva odrednica odnosi upravo na “dobar balans učenja, fizičkog vežbanja, navike čitanja i sna”. Pri tome nije reč samo o nastavi, već se “odgovoran udaljeni učenik” svojim potpisom obavezuje i na poštovanje nekih važnih životnih pravila (balans između sedenja za kompjuterom i drugih aktivnosti, unošenje dovoljno tečnosti i zdrava ishrana, održavanje radnog prostora urednim, digitalna odgovornost i zaštita privatnosti…), što u ovim vanrednim okolnostima širom sveta postaje čak važnije od pređenog gradiva i zadatih homeworks.

Ne bih dalje prepričavao tehničke detalje vezane za neometanje nastave ili obavezu samostalnog rada, samo bih podelio utisak da nekoga možemo učiniti odgovornim i bez toga da stalno vičemo, pretimo i nešto ukidamo! Od sedam do sedamdesetsedam godina!

24. mart/ Utorak

Igrice

Da budem iskren, očekivao sam življu diskusiju povodom objave koju je na svom Fejsbuk profilu postavio moj prijatelj, doktor Miroljub Stojković: „A šta ako više nikad ne bude Lige šampiona Evrope, NBA lige i grend slemova?“ Prevedeno na jezik uplašenog, zarobljenog čoveka u nekom ograničenom prostoru bilo gde na ovoj planeti ovo pitanje odražava bojazan, a kod nekih i uverenje, da se upravo rastajemo od jednog načina života, koga su, pored ostalog, karakterisali i sportski superspektakli kao zamena za pojedinačne bezbojne i bezsadržajne živote. To je osetio i naš ispisnik Dragan Mraović, podsetivši da smo „kad nismo za sve to znali, srećno igrali fudbal krpenjačom na travnatom poljančetu“.

A onda je priča otišla u poznatom pravcu, jer je „Mice“ odgovorio: „Danas deca ne igraju na poljanama i ulici. Koj će im to moj pored igrica?!“ Posmatram već danima Marinine zlatne dečake, ovde u Dubaiju, dobri su, stignu i da uče i da igraju fudbal (u svom dvorištu), ali ponekad smo svi zaista zahvalni na igricama koje odvuku pažnju i njima i nama od njih. Uostalom, da nije bilo te vrste digitalne pismenosti i komunikacionih sposobnosti teško da bi tako lako mogli da prihvate i prate učenje na daljinu!

25. mart/ Sreda

Challenge
Pre tri godine, moj zet Kameron i ja prijavili smo se u poznatoj melburnškoj piceriji “Criniti’s” na “challenge” da za sat vremena pojedemo “dva metra pice” (širine 33 centimetra), privučeni nagradom da godinu dana svake nedelje besplatno dobijemo predjelo, glavno jelo i po jedno pivo. Onda su organizatori nešto zabrljali, nekoliko dana kasnije ja sam otputovao za Beograd, pa su nam tako propale opsežne psihološke pripreme za taj naš trenutak slave i slikanje za Instagram, gde svi kače svoje obroke…
Nisam baš u toku šta je u pitanju, ali vidim ovih dana da po Fejsbuku svi masovno objavljuju svoje stare slike. Dok gledam uglavnom crno-bele fotografije mojih prijatelja sa ove društvene mreže, čini mi se da nije slučajno što je takav “čelendž” lansiran baš u vreme ove pandemije. Kao da svi pomalo osećamo krivicu zbog svega što nas je snašlo, pa želimo da nas ljudi pamte kad smo bili ne samo mladi i lepi, nego i čvrsto ubeđeni da nas čeka mnogo lepša budućnost. Zaista je veliki izazov svaki pogled u ogledalo sopstvene mladosti, propuštenih prilika i pogrešnih izbora, sad kad imamo vremena napretek i ništa ne možemo da učinimo. Ni sa njim, ni sa sobom!
*****
Za “Blic”, naravno, nisam mogao da priložim i fotografiju, koju sam objavio na Fejsbuku kao “prihvaćeni izazov”. Snimljena je u jesen 1966. godine, ispred igrališta FK “Železnik”, na kojoj, kao članovi podmlatka “Šećeranca”, stojimo Mihajlo Đorđević “Žuća”, golman Zoran Dajić i ja, a čuče moj brat Vladimir i Branko Arbutina “Albanac”. Fudbal za sva vremena… Nadam se da je “Daja” još sa ove naše strane, jer su u leto 2009. u razmaku od samo mesec dana umrli i moj Vlada i neprežaljeni kum Branko…

26. mart/ Četvrtak

Dnevnici

Mnogi će pokušati da u ovo vreme izolacije pobegnu od informacija kojima nas neprestano bombarduju, često i sasvim protivrečnih, tako što će voditi neku vrstu dnevnika. Dobar način da se “svoja četiri zida” ne dožive kao prinuda i teskoba, da se realna beznačajnost na koju smo svi svedeni prenebregne isticanjem sopstvene pameti, vizionarstva ili makar duhovitosti, a ponajviše da se u ovoj “sedi di si, jer i za di si nisi” situaciji ipak ostavi nekakav dokaz da se nismo predali bez borbe.

Vremenom će samo mali broj najupornijih, naviknutih na svakodnevno pisanje, uspeti da održe i ritam i aktuelnost i zanimljivost, neki će odustati jer je tako okončana i većina njihovih prethodnih poduhvata, a neki će čak pomisliti “možda bi bilo bolje da sam se razboleo, makar bih imao o čemu da pišem, da javljam koliku temperaturu imam, koliko me muči suvi kašalj, kako drhtim i preznojavam se”… Ovo je juče napisao moj prijatelj Dejan Tiago Stanković, koji dnevnik o onome što mu se događa “samom samcatom u četiri zida” vodi u Lisabonu, podsetivši se da je njegova majka govorila njegovom bratu, koji po njenim standardima nije bio dobar đak: “Aman, bre sine, svi od ništa nešto, a ti od nešto ništa!” Pisao sam svojevremeno da ne razumem pomodni oksimoronski izraz “svašta nešto”, a sada u dnevnicima mojih prijatelja najbolje razumem baš to “od ništa nešto”!

27. mart/ Petak

Prijatelji

Imam tačno 4.791 prijatelja na Fejsbuku. U mirnijim i srećnijim periodima nameravao sam da pregledam ceo spisak, oprostim se od nekih koji, na žalost, više nisu među živima, pobrišem silne duplikate, otkačim neke kod kojih godinama nema ni jedne jedine objave, ali mi nekako za taj naum uvek nedostajalo i vremena i strpljenja.  Sad silom neprilike zvane korona virus najveći deo dana provodim na društvenim mrežama, godine su me naučile da budem strpljiv, ali zaista ne želim, niti imam nameru da ja bilo koga brišem, precrtavam, otpisujem… Zna se ko nas unapred sahranjuje ovih dana, a ja hoću da verujem da se gorepomenuta brojka neće osetnije smanjiti kad jednom „sve ovo prođe“.

Zato me Fejsbuk svakodnevno obaveštava o najmanje desetak rođendana, pa čak i za „prestupni“ 29. februar imam dragu koleginicu Biljanu Karapandžić Šačić, ali se u tom pogledu stvari sasvim prirodno svode na pravu meru, jer nešto napišem samo onima za koje tačno znam i ko su i odakle se znamo i koliko su mi dragi… Evo, danas je, na primer, rođendan Aleksandri iz Njujorka, Luminici iz Pančeva i „Baji“ iz „Cvetkovića“, sve je više geografije među mojim prijateljima, ali, na žalost, i istorije. Moji prijatelji „Cvetkovićevci“ najbolje znaju šta je pisac hteo da kaže!

28. mart/ Subota

Pomračenje

Na sutrašnji dan, 29. marta 2006. godine, iz Srbije je moglo da se posmatra pomračenje Sunca, kad Mesec na svom putu stane između Sunca i Zemlje i baci senku na tačku sa koje se posmatra. Ovaj astronomski fenomen se dešava dva do pet puta godišnje, ali kao lokalna pojava i ne može se često videti iz jedne zemlje. I tog dana je, istina u nešto blažoj formi, ponovljena katastrofična slika pustih srpskih ulica od 11. avgusta 1999. godine. Uoči te srede su resorna ministarstva, hidrometeorološki zavod i očni lekari danima preporučivali građanima da spuste roletne i da se udalje od prozora, da pomračenje gledaju na televiziji, te da nipošto ne izlaze napolje… A kad se tridesetosam godina ranije, 15. februara 1961. nad Srbijom takođe dogodilo pomračenje Sunca, novine su objašnjavale fenomen, pripremale čitaoce kako da ga posmatraju, a prosvetni radnici su đake izveli da posmatraju pomračenje kroz nagaravljeno staklo ili u tepsiji punoj vode.

Dakle, nije najvažnije da li je neka pojava opasna, već je broj građana na ulicama, pa i u slučaju korona virusa, obrnuto proporcionalan količini straha koji emituju zvaničnici i stručnjaci. Drugi je problem, međutim, što je to emitovanje u Srbiji često na ivici – pomračenja uma!

30. mart/ Ponedeljak

Frižider

“Mi smo nekoliko koraka ispred vas, baš kao što je Wuhan bio nekoliko koraka ispred nas. Gledamo vas kako se ponašate baš kao što smo se i mi ponašali. Raspravljate o istim stvarima o kojima smo i mi raspravljali i dok jedni tvrde da je to ‘tek malo jači grip’ i da ne razumeju zašto se digla tolika panika, drugi su shvatili o čemu se radi.” Tako je italijanska književnica Frančeska Melandri počela “pismo iz budućnosti”, upućeno dragim Evropljanima. Njen sjajan opis ponašanja intelektualaca u vreme korone, na mnogim mestima je prekinut istom rečenicom: “ A onda ćete opet jesti!” Zanimljivo je i njeno objašnjenje da nam se čini da je to jedna od poslednjih stvari koju još možemo da učinimo!

Zoran Kesić je nedavno na svoj način objasnio da se vreme u izolaciji najtačnije meri razmacima između obroka, užina i grickanja, na šta je moj prijatelj Zlatko Stević dodao: “Novo pravilo u kućnom pritvoru. Dva metra rastojanja! Od frižidera!” Nešto slično primetila je i Branka Vuković (Vookovic, na Tivteru): “Konačno je rešena misterija da li su maske korisne. Utvrđeno je da se obavezno nose u kući, da ne bismo pojeli sve što ugledamo!”

31. mart/ Utorak

Jedinice

Moj komentar da se vreme u izolaciji najtačnije meri razmacima između obroka, užina i grickanja (po Zoranu Kesiću), podsetio me je na stotinu puta repriziran britanski film “Sve o dečaku”, snimljen 1998. po romanu Nika Hornbija. U ovo vreme dobrovoljne ili prisilne izolacije (kako gde) mnogi su prešli na računanje vremena po sistemu Vila Lajtmena, dobrostojećeg dokoličara koga je glumio Hju Grant. On je, da vas podsetim, svoje dane delio po “jedinicama vremena”, pa je tako na ličnu higijenu trošio dve jedinice, za obroke tri, za šetnju dve do tri, za gledanje televizije četiri, za slušanje muzike tri, za spavanje osam do deset… Brojke možda nisu najpreciznije, ali je suština u tome da nam ovi dani nekako lakše prođu ako ih izmrvimo na sitnije jedinice u kojima kao znamo šta radimo i čime se zanimamo.

Ta sjajna priča se završava, ako niste zaboravili, negacijom tvrdnje glavnog lika da je “svaki čovek ostrvo”, što je upravo ovih dana ideal onih koji bi da nam ograniče kretanje, pa čak i za najmanji broj “jedinica vremena”. Kad se svi ljudi pretvore u ostrva, na kraju se dobije – Atlandida!