Februar 2020

Skoro se nije dogodilo da jedna pobeda Novaka Đokovića
bude toliko „teška“ kao ova u finalu Australian opena
protiv Austrijanca Dominika Tima.

1. Februar/ Subota

Uživanje

Bilo je baš prijatno sinoć na drugom polufinalnom meču Australian opena između Dominika Tima i Aleksandera Zvereva. Tri sata i 34 minuta izvanrednog tenisa, četiri seta, dva tajbreka, 26 asova, devet brejkova, na desetine fantastičnih razmena… gotovo da se iz minuta u minut menjalo raspoloženje male grupe novinara iz Srbije koji bi od njih dvojice bio „bolji“ za Novaka Đokovića u velikom finalu. A oko nas nekoliko desetina kolega iz Nemačke i Austrije vredno ukucuvaju svaki detalj u svoje laptopove, pa se našalih da je „došlo zadnje vreme kad Srbi uživaju, a Nemci rade“.

Na kraju je, kao što znate, slavio tri ipo godine stariji i dva mesta bolje plasirani Austrijanac, ali umesto komentara koliko to odgovara budućem svetskom broju jedan podsetiću vas šta je moj omiljeni mislilac Broj Jedan rekao u stripu „Alan Ford“: „Ako misliš pobijediti, ne smeš izgubiti!“ Drugim rečima, gren slem se osvaja ako pobediš sedam puta i tačka! Baš kao što je uradio moj omiljeni filmski lik Klajd Mek Kej (u interpretaciji Čaka Konorsa) u čuvenom špageti vesternu iz 1968. godine: „Ubij sve i vrati se sam!“

2. februar/ Nedelja

Sonja Kenin

Moj kolega Saša Ozmo, vrsni poznavalac tenisa, ima običaj da kaže kako „ženski tenis treba ukinuti“, ponajviše zbog nepredvidivosti rezultata i što ni jedan meč nije gotov onda kad svi misle da je „sve završeno“. Tako je i juče u finalu Australian opena favorizovana Špankinja Gabine Muguruza (njenu pobedu ovdašenje kladionice su plaćale 1,53 prema 2,62 za trijumf Amerikanke Sofije Kenin), kad je u trećem setu kod rezultata 2:2 u gemovima povela na servis protivnice sa 40:0, samo na trenutak pomislila da je pobedila, a onda propustila tri brejk šanse i na kraju izgubila taj set sa 6:2, naravno meč i priliku da osvoji svoju treću gren slem titulu (posle Rolan Garosa 2016. i Vimbldona 2017.)

Sofija Ana Kenin, koju inače svi zovu Sonja, rođena je u Moskvi pre 21 godine i 80 dana, ali su njeni roditelji otišli za Ameriku dok je ona bila još sasvim mala. U ovom veku to je treća najmlađa finalistkinja Australin opena, posle Ane Ivanović i Marije Šarapove koja su imale međusobni okršaj kao dvadesetogodišnjakinje u finalu 2008. godine. Pobedom nad Muguruzom ona je još jače zavrtela vrtešku koja je na poslednjih 12 gren slem turnira izbacila čak osam teniserki, kojima je to bila prva titula. 2017. – Jelena Ostapenko (Pariz) i Sloana Stepens (Njujork), 2018. – Karolina Vozniacki (Melburn), Simona Halep (Pariz) i Naomi Osaka (Njujork), a prošle godine Ešli Barti (Pariz) i Bjanka Andresku (Njujork).

Pobeda do juče 15. igračice sveta, koja će se od ponedeljka probiti među prvih deset, opravdala je njenu WTA tutulu iz prošle godine kao teniserke koja je najviše napredovala, koja je prvi put pripala jednoj Amerikanki još od 1999. (tada ju je osvojila Serena Vilijams), ali je i donekle opravdala neočekivan i pomalo naivan poraz australijske miljenice Ešli Barti u polufinalu. I dok ovdašnji mediji još liju krokodilske suze jer je izostala „Barty party“ u završnoj predstavi, nekako je otaljano i to finale, koje je, osim izneverenih očekivanja domaćina, pokvarila i kiša koja je padala čitav dan, tako da su svi koji su došli i ušli u „Rod Lejver arenu“. Ali ni to nije bilo dovoljno da bude sasvim popunjena!

3. februar/ Ponedeljak

Ako…

Skoro se nije dogodilo da jedna pobeda Novaka Đokovića bude toliko „teška“ kao ova u finalu Australian opena protiv Austrijanca Dominika Tima. Kad ovaj tekst (napisan još u nedelju ujutru, po australijskom vremenu) bude pred čitaocima „Blica“ čitav svet znaće i rezultat i koliko je bilo teško osvojiti veliki pehar i nagradu od 4,120.000 ovdašnjih dolara (oko 2,5 miliona evra), ali ako naš šampion osvoji svoju 17 gren slem tutulu, osmu ovde u Melburnu, postaće prvi čovek u Open eri koji je to uspeo u tri različite dekade (drugi u istoriji, posle Kena Rouzvela koji je pobeđivao u pedesetim, šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka). Ako pobedi, Novak se vraća na prvo mesto ATP liste sa 325 bodova više od Rafaela Nadala i 2.590 od Rože Federera, ali i povećava sa 12 na 13 niz od uzastopnih gren slem titula „Big 3“ (poslednji put je neko „četvrti“ bio Stan Vavrinka 2016. Na US openu). Sa svojih 32 godine i 256 dana izbiće na šesto mesto liste AO pobednika „30+“, na kojoj vodi pomenuti Rouzvel (1972. podigao veliki pehar sa 37 godina i 62 dana). Sjajan start ove sezone (12 – 0 pre finala AO) nagoveštava da Đoković ima nameru da još dugo traje u svetskom tenisu, u kome je do sada ukupno osvojio 77 titula i zaradio 140,228.279 američkih dolara!

Na sve ovo je nezavisni teniski analitičar sa Zvezdare, moja Mira samo dodala: „E, neka je pobedio!“

P.S. Tradicionalno slikanje novinara iz Srbije sa Novakom Đokovićem i pobedničkim peharom nije bilo baš uspešno za potpisnika ovih redova. Em u drugom redu, em me nekako potisnuli… Zato ću opet da citiram moju dragu suprugu: „Nema veze, slikaćeš se dogodine. Zato moraš i idućeg januara da putuješ u Melburn, jer kad si ti tamo – Nole pobeđuje!“

4. februar/ Utorak

Bauk

“Ništa nije slučajno u životu”, rekao je Novak Đoković na posleponoćnoj konferenciji za medije, kad ga je kolega Saša Janković podsetio da je pre petnaest godina debitovao na gren slem turnirima porazom od Marata Safina, baš ovde u Melburnu, a prošle noći mu je lično Safin uručio pehar za 17. gren slem titulu. Sve sa tim debijem protiv kontroverznog Tatarina, kad je šokirao svoju majku ofarbanim šiškama, do pobede nad Dominikom Timom za osmi trijumf na Australian openu, od juče ponovo svetski broj jedan nanizao je 16 učešća, odigrao ukupno 81 meč, u kojima je pobedio čak 73 puta.

U prvom kolu ispao je i 2006. godine (ko se još seća Amerikanca Pola Herberta Goldštajna), da bi prvu pobedu ostvario tek 2007. protiv Čileanca Nikolasa Aleksandra Masua, čiji je nadimak bio “El Vampiro”. Bez obzira što ga je te godine Rože Federer* pobedio u četvrtom kolu, upravo tada je “bauk Đoković” počeo da hara ovim turnirom. U narednih 12 nastupa – osam titula, 75 mečeva, 70 pobeda, uz odličan međusobni skor sa Federerom (4:0), jedno vreme veoma bitnim Endi Marejom (3:0) i Rafaelom Nadalom (2:0). Samo se Endi Rodik (2009), Žo Vilfred Conga (2010), Stan Vavrinka (2014), Denis Istomin (2017, na opšte iznenađenje već u drugom kolu) i Hujei Čang (2018) mogu pohvaliti da su na terenima kraj reke Jare pobedili najboljeg igrača Australian opena svih vremena. To je čak i legendarni Rod Lejver, čije ime nosi naveća arena u Melburnu, morao da prizna, rekavši da su Đokovićeve najvažnije odlike doslednost i strpljivost i da on “ništa ne prepušta slučaju”!

* Koleginica Branislava Džunov mi je skrenula pažnju da se Rodžer Federer ljuti kad ga zovu “Rože”, pa sam na Fesbuku to odmah ispravio, uz komentar: “Ispravljeno, hvala, mada je čitava priča sa ovim Novakovim brojkama ono što mnogo više ljuti i boli i Federera i njegove navijače. A oni su ne samo ovde u većini…” 

5. februar/ Sreda

Trampavo

Nedelja 2. februar ove godine za mene je trajala punih 40 sati. Legao sam posle ponoći, kad sam završio tekst o finalu ženskog turnira Australian opena, a dan sam završio u ponedeljak u bašti restorana “Common Man”, gde već po tradiciji pijem pivo i gledam Super Bol sa gomilom Amerikanaca u dresovima svih mogućih NFL timova. Ovogodišnji, 54. po redu, osim po ubedljivoj pobedi Kanzas Siti Čifsa protiv San Francisko 49-ersa (31:20), ostaće upamćen i po gafu američkog predsednika Donalda Trampa, koji je odmah po završetku meča tvitnuo: “Čestitamo gradskim čelnicima Kanzasa na odličnoj igri i fantastičnom povratku pod neizmernim pritiskom. Ponosni smo na vas i veliku državu Kanzas.” Nevolja je samo u tome što je Kanzas Siti grad u državi Misuri, pa su odmah krenuli vicevi kako će “Tramp potpisati izvršnu naredbu kojom se pomiču državne granice tako da Kanzas Siti završava u Kanzasu” ili  “Tramp će na televiziji mahati oko karte u Ovalnom uredu na kojoj se Kanzas Siti nalazi u Kanzasu”.

Ovo sa naredbama i televizijom baš liči na nekoga, za koga sam siguran da nije odoleo da odmah pošalje čestitku u Melburn, bez obzira na čuveno uputstvo lokalnoj bizoneriji od pre samo godinu ipo kako Novaka Đokovića po društvenim mrežama treba etiketirati kao “psihopatu” i “izdajnika”. I još se nadam da nije, po ugledu na Trampa, i Monte Karlo pripojio Srbiji!

6. februar/ Četvrtak

Luka Jevtić

Na sajtu “Blica”, odmah posle finala Australian opena objavljena je priča o “nepoznatom klincu u pratnji prelepe plavuše”, čije je navijanje za i nerviranje zbog Novaka Đokovića privuklo opštu pažnju. Reč je o 13-godišnjem Luki Jevtiću, koga sam upoznao pre tri godine, kad sam prvi put posmatrao utakmicu dečaka iz ovde veoma ugledne FTS 05 Soker akademije, na koju sam otišao zbog Petra Anđelkovića, mlađeg sina mojih prijatelja Vesne i Vlade. I dok Petra mnogi vide kao budućeg “libera” najmanje Čelzija, Luka je više razbijač i voli da daje golove kao njegov idol Aleksandar Mitrović. U Novakovoj loži, i u polufinalu protiv Federera i u finalu protiv Tima, Luka i njegova mama Marija našli su se zbog dugogodišnjeg prijateljstva njegovog oca Dragana sa porodicom Đoković, još iz dana kad je aktuelni svetski broj jedan tek kročio na stazu svetske slave. Novak je više puta bio gost Jevtićevih, pa je zapamćeno da su jednom zajedno bili na fudbalskoj utakmici ovdašnjeg šampiona Melburn Viktori.

Ovaj poznati sportski menadžer, koji je, na žalost, preminuo 2016. godine, doveo je u Australiju mnogo naših sportista, između ostalih i Miloša Ninkovića (nekadašnjeg fudbalera Čukaričkog, Dinama iz Kieva i Crvene zvezde, 28 puta reprezentativca Srbije), koji je već godinama, kao član Sidneja, jedan od najboljih igrača A-lige. U Lukinom klubu uspomenu na Dragana Jevtića čuvaju tako što su nastavili njegovu akciju da sve kopačke koje Luki i njegovim drugarima brzo postanu tesne sakupe i pošalju vršnjacima u nekom lošije stojećem klubu u Srbiji i na Kosovu.

Dok smo juče na treningu fotografisali Luku i Petra, inače nerazdvojne  drugare, pitao sam i gospođu Jevtić da se slika sa momcima, a ona mi je uz osmeh odgovorila: “Neka, lepše mi je da ostanem misteriozna lepotica!”

7. februar/ Petak

Kojoti

Ne želim da upadnem u zamku tzv. patrijotskog novinarstva, jer je priča o odnosu organizatora pojedinih turnira, publike i medija prema Novaku Đokoviću mnogo slojevitija od prostog „ne vole ga samo zato što je Srbin“. Moram, međutim, da primetim da su ovde u Melburnu dnevne novine „Herald Sun“ (više od 300.000 primeraka), u prošli petak vest o Novakovoj pobedi nad Federerom svele baš na to, malu vest u dnu strane. OK, tog dana je njihova mezimica Ešli Barti srušila snove o prvoj gren slem tituli nekog domaćeg tenisera ili teniserke na domaćem terenu posle više od četiri decenije (1976. Mark Edmondson, 1978. Kristin O’Nil), dan kasnije je Novak pomenut, ali samo u naslovu izveštaja o pobedi Dominika Tima nad Nadalom („Novak is next“), u nedelju su opširno analizirali trijumf Sofije Kenin u ženskom singlu, u ponedeljak isto (navodno je finalni meč muškog singla završen suviše kasno), da bi tek u utorak kako tako otaljana priča o Đokovićevom slikanju sa peharom u Kraljevskoj botaničkoj bašti i prvi put pomenuto da je on pobedio Tima i vratio se na prvo mesto ATP liste. U sredu i četvrtak… ni slova!

Svesni su i oni da se na svetskoj teniskoj sceni upravo događa nešto izuzetno, da su sve realnija predviđanja o najboljem igraču svih vremena, ali im neće mnogo pomoći ponašanje poput Pere Kojota u onom crtaću, kad voz pun dinamita juri ka nekoj steni, a on – spusti zavese!

8. februar/ Subota

Moon River

Da se malo pohvalim, sinoć sam naučio prvu pesmu koju mogu da otpevam na engleskom. U stvari, sve je počelo tako što je juče Mirina i moja unuka, gospođica Ana Mrđen zvanično proglašena za Captain of the South Melbourne Primary School, što je ovde veoma bitna funkcija, nešto poput predsednika Učeničke zajednice u vreme kad su nas pripremali za samoupravljanje. Svečanost u velikoj sportskoj sali pred više od tri stotine učenika, njihovim profesorima i mnogobrojnim roditeljima (posebno pozdravljen “grenpa from Serbia”) počela je zajedničkim pevanjem australijske himne i dok sam gledao Anu kako peva i “diriguje” mališanima iz nižih razreda pomislio sam da, ako nam više nikad neće biti ista državna himna, makar možemo zajedno da ponekad nešto otpevamo.

Izabrao sam „Moon River“, nezaboravnu kompoziciju Henri Mančinija sa stihovima Džonija Mersera, koju je premijerno 1961. godine izvela Odri Hepbern u filmu „Doručak kod Tifanija“ (kasnije nagrađena „Oskarom“ za najbolju originalnu pesmu). Nešto zbog prelepe melodije, a mnogo više zbog tuge što neću danas biti prisutan na beogradskom Novom groblju, kad će u legendu biti ispraćen my huckleberry friend, Žare.

9. februar/ Nedelja

My youngest daughter

Danas Mirina i moja najmlađa ćerka Marina zaokružava četvrtu deceniju života. Srećom, danas je nedelja pa ne moram još jednom da koristim ono malo prostora što su mi ostavili u „Blicu“ za lična i porodična razmišljanja i sećanja. A itekako sam činio to proteklih godina, nije da nisam… Koga ne bude mrzelo, možda će u toj neobičnoj hronologiji njenih poslednjih petnaest rođendana pronaći i neko objašnjenje za većinu nevolja koje su nas, sve zajedno, snašle u tom periodu:

2005: Kad je od 1998. do 2001. godine Mirina i moja najmlađa ćerka Marina studirala u SAD, svaki mejl sam završavao kratkom porukom: DSNSM (Doći će Sve Na Svoje Mesto). Danas, na njen 25. rođendan, šaljem joj istu poruku: Svima će nam biti bolje kad dobri ljudi dođu na mesta koja zaslužuju, a još bolje kad loši ljudi stignu do „svojih mesta“.

2006: Istorija odrastanja, ma kako bila lična, mogla bi da se ispriča nabrajanjem važnijih rođendanskih poklona: „lego“ kocke, bojice, Barbika, haljinica, farmerke, bicikl, žurka obična, rukometna lopta, žurka za punoletstvo, jakna, kurs engleskog, mobilni telefon, auto škola, a sad je na red došla i – knjiga. Čestitamo!

2007: Mali je ovo prostor da bih obradovao sve koji očekuju da to baš danas učinim: od moje najmlađe ćerke Marine, dobre drugarice Jelene i robusnog beka Baneta iz ekipe „Blica“ (kojima je danas rođendan), preko „Hronike za Zemun“ (koju je Dragan Stojković pokrenuo 9. februara 1999.) do Ivice, menadžera restorana odlične domaće kuhinje „Palilula“ (obično ih pomenem petkom). Ne mogu tri litre vina u flašu od litar! Ili možda mogu, ako u zdravlje moje Kice popijem jednu, za ostale pomenute drugu, a treću sačuvam za prijatelje.

2008: Bio bih najsretniji čovek na svetu da mogu mojoj najmlađoj kćerci Marini, koja ovih dana leži u GAK „Narodni front“, ništa strašno, doćiće sve na svoje mesto, za današnji rođendan da poklonim jedan – saobraćajni znak. To je ona precrtana truba ispod koje je pisalo „Tišina, bebe se rađaju“, znak koji je godinama stajao na uglu Balkanske i Kraljice Natalije, a koji jedini nije vraćen pre šest meseci kad je završena rekonstrukcija ove ulice.

2009: U „Večernjim novostima“ je pre nekoliko decenija svakodnevno izlazio strip „Porodica Tarana“. Moji ukućani mi ponekad, malo u šali, malo ozbiljno, kažu da ja na ovom mestu objavljujem nešto slično. U tome naročito prednjači moja najmlađa ćerka Marina, pa ću ostati dužan čestitku za njen današnji rođendan. A baš se lepo „namestio“: dvadesetdeveti po redu, drugi mesec deveti dan, drugo dete na putu a samo još devet ispita do diplome fakulteta…

2010: Da nije htela da ispuni neke moje želje i da se nije bavila vrhunskim sportom (rukomet u „Radničkom“) i novinarstvom (TV „Košava“, „Večernje novosti“), naša Kica (Mirina i moja najmlađa ćerka Marina) mogla bi da bude sasvim zadovoljna onim što je učinila za svojih trideset godina, koliko puni upravo danas. Ima lep stan, dobar brak, puno prijatelja, divno se slaže sa sestrama, proputovala je svetom, završila višu školu za pozorište i medije u Americi, pri kraju je studija menadžmenta u kulturi i medijima na „Megatrendu“… I još svakodnevno dopunjuje dva doktorata Fakulteta za odgovorno roditeljstvo, na kojem joj semestre overava najpoznatiji zvezdarski pedijatar dr Boško Pejović, a pečate udaraju mlada gospoda Petar i Filip Petrović.

2011: Sada već davnog 15. novembra 2000. godine, na dan kad je moja Mira napunila pedeset godina, naša najmlađa ćerka Marina poslala joj je mejl iz Arizone, gde je tada bila na studijama, u kome je napisala: “Ponekad poželim da onako, kao na filmu, sedim u tvom naručju, ja trideset a ti šezdeset godina stara, uh bre baš si matora”. Danas kad “Kica” puni i godinu više od te zamišljene scene iz “daleke budućnosti”, kad ume ponekad da bude “matorija” od svoje majke, želim samo da je podsetim da nju taj poklon uvek čeka kod kuće i da može da ga uzme kad god poželi.

2012: U prošlu subotu, drugog dana kijameta koji nas je zadesio ovog februara, moja najmlađa ćerka Marina je nervozno gledala u dvorište, zatrpano snegom, strahujući da će joj propasti rođendansko slavlje, na koje je (zajedno sa koleginicom Jasminom Grbić) pozvala pedesetak ljudi. Ja sam joj u šali rekao da je sama kriva, jer je mogla lepo da se rodi u aprilu, kad je trebalo, a ne dva meseca ranije, a i sa proslavom je požurila čitavih pet dana. Te noći sam, dok je našom ulicom treštala muzika, a gosti se zabavljali uz karaoke (svi su došli) shvatio da su moje ćerke većinu dobrih osobina nasledile od svoje majke, a od mene im je izgleda zapalo samo to da vole društvo i veselje i da im je ta “ljubav” više nego uzvraćena!

2013: Jedan od razloga zašto svi vole Mirinu i moju najmlađu ćerku Marinu, koja danas puni 33 godine, leži u njenoj sposobnosti da, ne samo širi, već i ljude oko sebe “zarazi” optimizmom. Tako su ona i njen suprug Igor pre desetak dana zabrinuto konstatovali da će uskoro ostati bez značajnog dela prihoda, da su im u međuvremenu poskupeli vrtić za njihove zlatne dečake Petra i Filipa i gotovo svi troškovi, a Marina je rekla da svaku tu nedaću moraju da dočekaju gotovo sa osmehom. Baš u tom trenutku upalila se lampica koja pokazuje de će uskoro ostati bez benzina, a njih dvoje su – zapljeskali!

2014: Kako se bliži Mirin i moj povratak iz Australije, tako sve češće pričamo o kući i delu naše porodice koji nas željno iščekuje u Beogradu. Juče smo naročito bili u takvom raspoloženju, jer smo želeli da sa našom najmlađom ćerkom Marinom podelimo radost zbog njenog 34. rođendana.

A onda nam je ona sasvim iskreno rekla da se nada da će svoje sledeće rođendane proslaviti na nekom drugom mestu, pre svega ovde u Melburnu, kao i da se iskreno nada da će se to jednog dana i dogoditi, zbog nje, zbog njenog muža Igora, zbog budućnosti njihovih sinova Petra i Filipa. Kako sad stvari stoje u Srbiji, rođendanske želje postaju sve ozbiljnije i sve udaljenije!

2015: Mirina i moja najmlađa ćerka Marina rođena je na današnji dan, pre tačno 35 godina. Ako je to nekakva polovina životnog puta, morao bih da naglasim da je naša Kica do sada uradila baš sve što je zavisilo od nje: završila je dve visoke škole (jednu u Americi, jednu ovde), stekla zavidno iskustvo u različitim medijima, rodila i sa svojim Igorom podigla dva sjajna dečaka, Petra i Filipa, ovladala svim veštinama neophodnim za 21. vek… Ko ne veruje, neka idućeg vikenda prošeta da “Hajata” i poseti 14. “Wedding weekend”, u organizaciji magazina “Venčanje”, u kome je Marina i direktor i glavni urednik, tek da se uveri kako je moguće i ovde napraviti i svetsku manifestaciju i svetski magazin.

U Srbiji, međutim, to njeno znanje i umeće nema ko da plati. Oni koji to cene nemaju para, a oni koji imaju para misle da sami znaju sve!

2016: „Dizajn je mnogo više nego dobar ukus i prepoznavanje stila, on nam daje integritet. Njegova veličina je u tome da kad nešto osećaš kao izazov ili problem to vremenom pretvaraš u nešto najbolje što ti se moglo desiti“ – rekla je mlada Sonal Kotecha, jedna od šest dizajnerskih „New Faces“ Bliskog Istoka, predstavljenih u februarskom broju magazina „Interior design“, koji na engleskom jeziku izlazi u Dubaiju.

Ne znam da li je urednica ovog reprezentativnog izdanja, Mirina i moja najmlađa ćerka Marina, koja baš danas puni 36 godina, u ovim rečima prepoznala nešto od „dizajniranja“ sopstvenog života u poslednjih jedanaest meseci. Da bi sačuvala integritet, morala je sve velike probleme sa kojima su se njen suprug Igor, ona i njihovi dečaci suočili u Beogradu da prihvati kao izazov i pretvori u nešto najbolje što joj se, u datim okolnostima, moglo desiti. Ovih dana se, ovde u Dubaiju, uveravam da to nije bilo ni malo lako, posebno ako se, poput naše Kice, to čini sa ukusom i stilom.

2017: Stanovnici naselja Cerak Vinogradi prekjuče su zatekli izlomljene klupe na dečjem igralištu. Razumem njihov bes i komentare tipa “ovako se regrutuju navijači koji će sutra da vežbaju na vojnim strelištima” ili “da sam šef policije na Čukarici danas ne bih otišao s posla dok mi ne privedu ove junačine”. Ja sam dodao da prepoznajem “rad nogu”, zbog koga već godinama ne idem na fudbalske utakmice. To je ono kad sa severa ili juga podviknu: Ko ne skače nije… Srbin, “cigan”, “grobar”, svejedno. Tebi se baš i ne skače, al’ na zapadu i istoku oko tebe čudni pogledi nekadašnjih “vođa navijača”, koji su u međuvremenu postali “gospoda”…

Danas je rođendan Mirine i moje najmlađe ćerke Marine. Pre izvesnog vremena dobila je “čestitku” od gradskih vlasti Dubaija da plati kaznu od 2.600 dirhama (oko 650 evra) zato što je naš unuk Pera u njihovom dvorištu skakao po staklu svetlarnika podzemne garaže. Nije ništa polomio, ali su ga videli, lako utvrdili čiji je i imaju način da to i naplate. Ne znam koliko će biti jasno, ali ja joj i zbog toga čestitam što više ne živi ovde!

2018: „I love mum because she brings love and happiness. My mum is special, she makes me feel happy. She is the kindest person in the world…” Možda je mladi gospodin Petar Petrović iz Dubaija, koji će uskoro napuniti deset godina, imao i boljih sastava, možda je sve ovo napisao zato što su njegov mlađi brat Filip i on tog dana bili kažnjeni, pa nisu smeli ni nos da promole u dvorište niti da taknu bilo šta od elektronike (televizor, kompjuter, tablet, mobilni), ali sa ovih nekoliko jednostavnih rečenica budući Šekspir je rešio moj veliki problem.

Danas je rođendan njihove mame, Mirine i moje najmlađe ćerke Marine, pretposlednji koji počinje dobrom trojkom, ali kad bih ja napisao da ona donosi ljubav i sreću, da je posebna i da je najdraža osoba na svetu, kako sam preveo ovaj Perin traktat o ljubavi, imao bih poprilične probleme sa sve tri ćerke. Njene starije sestre bi sigurno našle način da mi stave do znanja da su malčice ljubomorne, a ona sama bi mi zamerila što nisam komentarisao godinu iza nje, u kojoj je jedan posao dovela do savršenstva, a zatim svom snagom krenula u neizvesnost na potpuno novom području, u nove izazove i dokazivanja.

Thanks, Peki!

2019: Mirina i moja najmlađa ćerka Marina danas puni  više godina nego što joj je broj cipela, pa su njene sestre rešile da zajedno proslave poslednji rođendan “na trojku” na tim granama našeg porodičnog stabla. Milena je dok ja ovo pišem u avionu na liniji Melburn – Abu Dabi, a dok izađu novine od subote pridružiće se Maji, koja od juče šalje slike kako se u Dubaiju brčka u bazenu. Pošto već i vrapci znaju koliko ja volim i cenim našu “Kicu”, posebno od kako je od svog i života svojih sinova napravila svojevrstan “perpetuum mobile” (radi k’o mašina i stvara energiju bez drugih izvora), a i “big party” je tek u četvrtak, skrenuo bih pažnju na jednu ne manje važnu činjenicu.

Naime, biće to prvi put da naši dečaci, Petar i Filip, imaju desetak dana obe tetke samo za sebe, što je privilegija koju je doživela samo Taša dok je bila jedino dete treće generacije u našoj kući. Ima o tome lepa pesma u knjizi “Tašin bukvar” (koju sam pripremio za njen drugi rođendan u aprilu 2002. godine), u kojoj stoji da su “tetke himna dečjeg carstva” i da “to vredi više od svakog bogatstva”. Mada znam mangupe, oni će ipak pitati “a šta ste nam donele”!

10. februar/ Ponedeljak

Prijatelj

Pre nekoliko godina napisah da sam „kad sam bio mali mislio da u televizoru žive neki mali ljudi, a sad sam omatorio i znam da su – mali ljudi”. Nešto slično je u isto vreme, napisala i moja prijateljica Nada Karadžić: “Neki ljudi koje gledamo na televiziji su toliko plitki, da pregaze sami sebe”, a moj prijatelj iz Paraćina Vladica Milenković je dodao: “Odavno smo na aparatima. U životu nas održava televizor, a u najkritičnijim trenucima i frižider!”

Mnogi često postavljaju pitanje da li se prijateljstva sa društvenih mreža, naročito Fejsbuka, mogu smatrati pravim, poput onih uobičajenih iz škole, komšiluka, sa posla…Juče sam konačno popio pivo sa Miroslavom Olenjinom, 47-godišnjim IT inženjerom iz Adelajda, pošto su nam se godinama razilazili termini boravka ovde u Melburnu, a potpuno nam se slagali stavovi o uzrocima i razmerama krize u Srbiji, pa smo vremenom ne samo postali prijatelji već sam ga i preporučio za seriju zapaženih tekstova o Australiji u “Blicu nedelje”. Kad smo se zagrlili i potapšali po leđima po australijski i izljubili po naški, on reče nešto što me je i podsetilo na moj gorepomenuti stari komentar: “Da se vidi da na Fejsbuku nisu neki nepostojeći ljudi!”

11. februar/ Utorak

Idoli

Narednog vikenda će se, ako ne bude kakvog kijameta, i ako se ne oglase neki pravoverni navijači da pitaju zašto se igra fudbal na državni praznik (svojevremeno su tako ukinuli termin za Veliku Subotu), nastaviti nešto što navijači po sportskim redakcijama nazivaju „Super liga Srbije“. U kojoj nema ni jednog fudbalera za koga bi se moglo reći da je magnet za publiku i uzor mladima, pa su najveće (i jedine) zvezde, ma kako to žalosno zvučalo, treneri „večitih rivala“ Savo Milošević i Dejan Stanković.

Gotovo da zažalimo što njih dvojica više ne igraju, poput nešto mlađeg Zlatana Ibrahimovića, koji je, kako mi je javio moj prijatelj Milan Pajević, i dalje idol klinaca u Švedskoj, pa je tako i njegov unuk Milan (prekjuče napunio deset godina) ponosan što je u Ibrinom Malmeu dobio dres sa brojem deset. To me podsetilo na sjajnu priču mog prijatelja Amira, koji je skoro pola veka otišao u Švedsku, a onda da bi njegovim pacijentima bilo lakše da ga pronađu u imenicima skratio prezime na Had (Hädd). Međutim, kad je njegov unuk Noel počeo da igra fudbal u Stokholmu, tražio je da mu ne dresu bude puno porodično prezime – Hadžiomerović! Zna se zbog koga!

12. februar/ Sreda
    Kapsula
    Još samo danas o Australian openu i, časna reč, neću više do – iduće godine! Od obilja materijala koje sam dobijao kao akreditovani izveštač sačuvaću samo „2020 Junior Media Guide“, u kome su predstavljeni svi učesnici juniorskih turnira. Među njima je iz Srbije, kao što sam već pisao, jedino 16-ipogodišnji Hamad Međedović, momak rođen u Novom Pazaru, sada Beograđanin i na neki način moj komšija, jer trenira u kampu Janka Tipsarevića na „Olimpu“. Ovogodišnji pobednici su Harold Majo (Francuska, 525. na ATP listi), koji je tri dana posle finala postao punoletan, dok je među juniorkama trijumfovala Viktorija Himenz Kasinčeva (Andora, bez WTA ranga), koja će u avgustu napuniti tek 15 godina.
    Ovaj vodič ću sačuvati kao svojevrsnu vremensku kapsulu da kroz nekoliko godina, kad neko od tih dečaka i devojčica napravi neki značajniji rezultat, mogu da kažem ono naše „čim sam ga video, odma’ sam ga spazio“. Ovde su prve titule osvajali Stefan Edberg, Markos Baghdatis, Nik Kirgios, Aleksandar Zverev, Jelena Janković, Viktoria Azarenka… Moju pažnju privukao je podatak da je 2001. najbolji junior bio baš Janko Tipasarević. Iza njegovog imena stoji odrednica Jugoslavija, pa se tako ova moja „kapsula“ pretvorila i u – vremeplov!

13. februar/ Četvrtak

Roditelji

Moja prijateljica Milica Vučković objavila je ovih dana pesmu (kako bi drukčije, kad piše o ljudima koje zaista voli), koja počinje stihovima: “Naši roditelji su suviše stari, da bismo im pričali ono što mislimo.” A završava se sa: “Zato im sada vraćamo dug, i pričamo sa njima, kao sa decom, štedeći ih i čuvajući, od svega, a najpre od sebe.” Ovo je izazvalo lavinu komentara na društvenim mrežama, koji se kreću između “naši su roditelji debili” (Jasmina Đurđević) i “mislimo kako su oni stari, a oni su shvatili kako smo ostarili mi” (Milorad Mladenović). Kao da smo svi već siti politike i čeprkanja po tuđim životima, pomalo željni nečega što smo u novinama svojevremeno zvali “tople, ljudske priče” i nedostaju nam razgovori o običnim, svakodnevnim temama, među kojima je roditeljstvo večna i nezaobilazna.

Moja Mira i ja vremenom smo izgradili i uglavnom uspevamo da se pridržavamo stava “mi smo svoju decu podigli i vaspitali, a vi sada podižite i vaspitavajte svoju”. To je ono kad naše ćerke izokolo krenu priču i hoće da se požale na unučad, a ja im kažem; ”Potpuno te razumem, sedi da ti ispričam moj slučaj!”

14. februar/ Petak

Danas je…

Mislim da je već 15. januara kolega Saša Stojadinović objavio da je “sad kad smo prebrinuli brigu da li je Nova godina 1. ili 14. januara pravi trenutak da se bacimo na još veći problem – Sveti Trifun ili Valentin dan”. Pisao sam prethodnih godina o svoj besmislenosti takvih rasprava, a sad bih da i ja nešto dodam na tas naših večitih sporenja oko svega i svačega, pa da pitam da li je 14. februar Dan zaljubljenih ili Praznik ljubavi? Meni se više sviđa ova druga opcija, jer zaljubljenost ne mora uvek da vodi ka ljubavi, a prava ljubav se uglavnom drži na mnogo jačim stubovima nego što je samo zaljubljivanje.

Elizabet Gilbert je u knjizi “Jedi, moli, voli” (po kojoj je pre deset godina snimljen sjajan film sa Džulijom Roberts u glavnoj ulozi) pokazala da sreću i ljubav ne donose ni novac, ni društveni položaj, već da za njih svako (ona piše o ženama, ali to podjednako važi i za suprotni pol) treba da svakog dana pronađe deset minuta mira i tišine kako bi sebi postavio pitanje šta stvarno želi i očekuje, da bi bio u stanju da napravi istinske promene u svom životu. Sad mi se čini da naš problem nije imenom kog sveca krstimo današnji dan, nego mnogo više što već dugo nemamo ni deset minuta mira i tišine. A tek ih nećemo imati!

15. februar/ Subota

Država

Čestitao bih i samom sebi, i mojoj porodici, i mojim prijateljima, i svima vama Dan državnosti Republike Srbije, da već godinama ne mislim kako imamo samo taj 15. februar kao neki datum iz istorije na koji je trebalo nakačiti kao neki državni praznik a nemamo – državu. Ona se pretvorila u postizborni ratni plen svih koji dođu na vlast i postepeno privatizuju sve njene poluge i ingerencije, a aktuelni predsednik svega ovoga je u tome nadmašio sve svoje prethodnike.

Problem je, međutim, što obični čovek, redovni platiša poreza i svih „komunalija“, državu ne sreće u liku i delu slatkorečivog i sveprisutnog predsednika već mu se ona javlja i zagorčava život u dodiru sa silesijom marginalaca i neostvarenih osoba, koji su kao sledbenici i poslušnici dobili mogućnost da budu nešto što po znanju i sposobnostima nikad ne bi mogli biti. I što je njima, kao nagrada za slepu poslušnost i obožavanje „lika i dela“, mnogo toga dozvoljeno i sve oprošteno! O tome rečito govori i jedan grafit na uglu Kičevske i Molerove, preko puta Četrnaeste gimanzije: „Ako nisi naša banda, nestaćeš bez traga!“

16. februar/ Nedelja

Hiljade reči

Kažu „slika govori više od hiljadu reči“. Što više slika – svaka novih hiljadu reči! Imam slike kako su juče Mirini i moji unuci proveli praznik, Dan državnosti Srbije, koji je obeležen i na najvećoj zgradi na svetu, Burdž Kalifi u Dubaiju. To su Petar, Filip i njihov drugar Luka videli uživo, Tamara i Ana su imale porodični party u svom stanu za dedine prijatelje iz Melburna, a Dunja je i sinoć bila na protestu u centru Beograda.

Imam slike, a reči nemam, stoji mi nekakva knedla u grlu!

18. februar/ Utorak *

Poklon

U Beogradu će danas (18. februara, tačno u podne) u Udruženju književnika Srbije mom prijatelju Radivoju Bojičiću biti uručeno priznanje “Radoje Domanović” za ukupan doprinos srpskoj satiri. Izvinjavajući se što neću prisustvovati ovoj svečanosti, zaista slučajno napisah da je “nagrada koja nosi ime Radivoja Bojičića konačno došla u prave ruke”, što mi se toliko dopalo da sam kasnije to proglasio za moj poklon legendarnom “Laletu”.

Zbog toga što poslednjih nekoliko godina beogradsku zimu menjam za varljivo melburnško leto, danas neću popiti piće ni sa mojim prijateljem “Najom” Sedlarevićem, u cast drugog rođendana Majinog i njegovog sina Uroša, poznatijeg kao “Mijuško”, baš kao što sam već godinama dužan mojim prijateljima Drčelićima, Zori i Stojanu, da u pravo vreme na pravom mestu proslavim neki rođendan njihovog sina Maksima, a već sedmi je krajem ove sedmice. Njima dvojici, kad već ne moram ništa da im kupujem, mogu samo da poklonim sjajan Bojičićev aforizam: “Lako je meni da budem bolji od svog oca. Samo ne znam kako njemu uspeva da bude gori od mene!”

* Za ponedeljak 17. februar “Blic” je objavljen kao dvobroj, uz “Blic nedelje”, za koji ne pišem ovu kolumnu.

19. februar/ Sreda

Rukopis

Na današnji dan, ali kroz dve godine, navršiće se pun vek od kako je 19. februara 1922. u Zagrebu izašao prvi broj lista „Borba“. Napisao sam prethodnih godina više puta da su je pokrenuli komunisti, zabranjivala kraljevska vlast, u Užicu 1941. obnovili partizani, u socijalističkoj Jugoslaviji bila partijsko pa državno glasilo, krajem osamdestih i početkom devedesetih postala najsnažnije uporište tadašnje opozicije u Srbiji, uoči Nove 1995. oteli je julovci, sve što je u tom listu vredelo prešlo u “Našu Borbu”, ukinutu zloglasnim Šešeljevim zakonom o informisanju, te da posle Petog oktobra 2000. nova vlast nije imala ni volje ni snage da je obnovi…

Gledamo ovih dana dvodelni dokumentarac o predsedniku svega ovoga, autorsko delo kolege Slaviše Lekića i njegove ekipe, a ja prepoznajem onaj rukopis, onaj način razmišljanja, koji je omogućio da posle Devetog marta 1991. “Borba” dostigne tiraž od 130.000 primeraka. Zbog toga sam i dalje siguran da bi danas građanima Srbije i svima koji se na različite načine bore protiv najgorih naslednika te (tada smo mislili) najgore vlasti, stara dobra  „Borba“ bila siguran oslonac i dragocen saveznik!

20. februar/ Četvrtak

Putevi
Zemun, onaj pravi, gospodski, ispratio je juče na poslednje putovanje likovnog umetnika Želimira Batinića (1939-2020), čoveka sa kojim su se moji životni putevi mnogostruko ukrstili. Išao sam u srednju školu sa njegovim bratom Dragomirom, dva zimska raspusta proveo u njihovoj rodnoj kući u Krčedinu, u „zgradi Ce-Ka“ radio sam sa njegovom snahom Nevenkom, u BIGZ-u sa njegovom suprugom Brankom, više od jedanaest godina (1973-1979 i 1987-1993) obojica smo na posao išli u zgradu „Borbe“, sa mojim prijateljem Draganom Stojkovićem često sam odlazio u Klub matične kulture Zemuna za koji je Željko autor vizuelne identifikacije… Međutim, dok sam juče čitao prelep tekst kojim se moja draga koleginica Ljiljana Zorkić oprostila od njega, shvatio da se nas dvojica, zapravo, nikad nismo sreli!
Kad je u aprilu 2015. izložio tridesetpet portreta patrijarha Pavla ne stigoh da odem, kad je u oktobru iste godine umrla mama Zora Batinić nekako se dogodilo da sam morao da odem na jednu drugu sahranu, a kad je u oktobru 2017. priredio izložbu portreta pod naslovom “Zemunke i Zemunci“ neki su mi zamerili što sam na ovom mestu pohvalio Željka, jer je bivšeg direktora „Pinkija“ svrstao u „nezgodnu kategoriju“. Uz starosedeoce (bili i ostali), on je još imao „dođoše“ (došli i ostali) i „rođoše“ (prišli po raznim, uglavnom rođačkim osnovama), dok je predsednika svega ovoga smestio u „prođoše“. Što bi rekli Zemunci, bio, pa prošao, daleko mu lepa kuća!

21. februar/ Petak

Za Čečura

Na ono što sam juče napisao kako su mi se životni putevi ukrštali sa Želimirom Batinićem a da se nikad nismo i lično upoznali, nekako se nadovezao podatak da je baš juče kolega Zoran Kurtović napunio sedamdeset i neku godinu. Živ je, hvala Bogu, piše odlične priče sa beogradskim šmekom i sarajevskom dušom, može i obrnuto, a ja opet kontam kako je bilo mnogo realnih prilika da nas dvojica ne budemo samo prijatelji sa Fejsbuka. I dok sam radio u kabinetu njegovog oca Toda, i dok sam održavao prisne veze sa drugarima koji su nekad igrali košarku na betonu sarajevskog Fisa, i dok smo mi iz „Borbe“, „Oslobođenja“ i „Slobodne Dalmacije“ u drugoj polovini osamdesetih pokušavali da se odupremo ludilu koje nam je rasturilo zajedničku državu, i zbog nekoliko i mojih i njegovih prijatelja (da pomenem samo sjajnog Miću Vujanića)… vremenom se izgradilo nešto kao podrazumevajuće prijateljstvo, bez da smo ikad igde ispili poneku pivu.

Ovih dana je Zoran Kurtović moj heroj, jer je sa nekoliko objava o nezavidnoj situaciji u kojoj se nalazi legendarni centar „Bosne“ Zdravko Čečur uzdrmao i Sarajlije, i Trebinjce, i Beograđane. Zdravka sam upoznao i povremeno viđao preko pomenutih košarkaša nekadašnjeg „Omladinca“, jednom smo zajedno dočekali Novu godinu kod prerano preminulog Tome Nevrta, ali nisam ni slutio koliko mu je danas teško, sve dok nam Zoka nije pokazao da na tuđu nevolju ne smemo samo slegati ramenima, već ih valja i poturiti tamo gde treba.

22. februar/ Subota

Engleski

Pohvalih se nedavno kako sam ovako mator prvi put naučio jednu pesmu na engleskom („Moon River“), pa sam je i otpevao pred stotinak meni uglavnom nepoznatih ljudi na proslavi pedesetog rođendana mog ovdašnjeg prijatelja Kala Dutke. Osokoljen tim uspehom minulih dana sam naučio i uvežbao „Silvia’s mother“ (Dr Hook & Medicine Show), a od ponedeljka prelazim na „Living next door to Alice“ (Smokie).

Nikad nisam oprostio mom ocu Antonu što me je naterao da u osnovnoj školi učim nemački. „To je tehnički jezik, trebaće ti“, govorio je unapred siguran da kao većina sirotinjske dece sa Čukarice nikad neću stići do gimnazije ili nekog netehničkog fakulteta. Istina, tada sam mu više zamerao jer su u „engleskom odeljenju“ bile sve lepše devojčice, koje su kasnije slušale Radio Luksemburg i išle u „grad“ na igranke, dok smo moji drugari i ja preferirali fudbal, kartanje i kafane. Zato nije slučajno što sam se sad opredelio za hitove iz ranih sedamdesetih, kad sam propustio priliku da kao neki moji vršnjaci solidno naučim engleski uz pomoć muzike i filmova (sećate se Marka iz filma „Nešto između“, maestralni Dragan Nikolić). Mada je, izgleda, najviše u pravu moja Mira koja je na sve ovo rekla: „Nikad nije kasno da čovek sasvim poludi!“

24. februar/ Ponedeljak

Visina

Sa moje interne The Bucket List*, bar kad je reč o doživljajima ovde u Australiji, juče sam precrtao „vožnju helikopterom“. Moj zet Kameron i ja leteli smo dvadesetak minuta iznad Džilonga i zaliva Hobson, stotinak kilometara zapadno od Melburna, mada se meni mnogo više dopao drugi deo izleta – poseta tamošnjoj pivari Little Creatures. Možda i pod uticajem desetak vrsta piva što smo ih tamo degustirali, za vreme ručka nikako nisam uspeo da valjano predočim osnovni utisak tog mog kratkotrajnog uzleta u nebo.

Nije reč o pogledu, grad k’o grad, zaliv k’o zaliv, jahte, kuće, fabrike, lep stadion, dosta zelenila… ali sve vreme sam razmišljao kako je kad čovek pogleda sa visine sve mnogo manje, a naročito ljudi, koje prvo izgubiš iz vida kad se popneš dovoljno visoko. I kako se tamo gore osećaš nekako važniji i bitniji, ne može to svako, ali istovremeno počneš da brineš samo o svojoj guzici, da ti se ne dogodi ništa što bi moglo da pokvari ne samo taj tvoj trenutak, nego i priliku da kasnije stalno ističeš kako si ti to mogao, to uradio i tako napravio neku razliku u odnosu na većinusvojih  savremenika. A onda više uopšte nije reč o vožnji helikopterom!

* Američki film iz 2007. godine, kod nas preveden kao “Lista poslednjih želja”, u glavnim ulogama Džek Nikolson i Morgan Frimen.

25. februar/ Utorak

Bliskost

Svojevremeno mi je kolega Stojan Drčelić skrenuo pažnju da ponekad malo olako i malo prebrzo stavim pridev „legendarni“ u priče o nekim mojim prijateljima, poznanicima, kolegama… „Dogodiće se jednom da ćeš morati da napišeš nešto o nekome ko je zaista legenda, sam po sebi, pa će ti ta reč biti nedovoljna, jer ćeš pomisliti da se pomalo izlizala“, tako nekako je moj prijatelj opisao situaciju u kojoj sam se našao od kako je javljeno da je preminuo Zoran Modli (1948-2020), novinar, radio voditelj, disk džokej, pilot, instruktor letenja… jednom rečju neko ko je u Beogradu i posebno Zemunu ostavio trag i na nebu i na zemlji.

Zbog svega toga što je značio u ovom gradu i ovom našem poslu, jednostavno, moram da ostavim još jedan „minijaturni spomenik utisnut u papir“, kako je ovakve moje priloge iz domena „kulture sećanja“ okarakterisala moja draga prijateljica Seška Stanojlović. Pamćenje, kaže Brodski, „znači ponovno uspostavljanje bliskosti“, pa i ova beleška ima samo taj cilj, da za sva vremena sačuvamo bliskost sa čovekom, koga smo, ako ništa drugo, zapamtili po legendarnoj najavi „program vodli, Zoran Modli“!

26. februar/ Sreda

Dobrovoljac

Zamerili mi neki što sam u izveštaju sa nedeljnog izleta u Džilong malo smandrljao deo koji se odnosi na obilazak tamošnje pivare, ali meni je to već treća breweries tour ovde u Australiji (pre dve godine u Ričmondu, lane u Lancestonu na Tasmaniji), mada sam, da budem iskren, sve o proizvodnji piva naučio još pre sedam godina od BIP-ovih tehnologa Snežane Babarogić i Tanje Nikić. Tada sam u pogonu kod „Mostara“ video čitav „pivarski put“, od ječma i pravljenja slada do punjenja boca, a ovde nam samo pričaju o tome i pokazuju ogromne metalne sudove i kilometre raznih cevi.

Zato se najviše obradujem završnici tih obilazaka, kad počne degustacija njihovih proizvoda, a ja kod svakog napravim malo drukčiju grimasu, tek da se vidi da sam ekspert i da pripadam školi mišljenja da je „pivo isto što i voda, samo sa dušom“. Da me neko upita „šta te to tera da piješ pivo“, ja bih odgovorio: „Ništa, prijatelju. Ja sam dobrovoljac!“

27. februar/ Četvrtak

Devojčice

Gospođici Ani Mrđen juče je pred svim učenicima i profesorima South Melbourne Primary School, ponosnom mamom Milenom i još ponosnijim dedom svečano uručen bedž sa njenim imenom i funkcijom kapetana škole za 2020. godinu. U Australiji je to učeničko zvanje veoma cenjeno i može da ima uticaja na kasnije školovanje, izbor zanimanja i karijeru, što je moja Mira sažela u jednostavnu poruku: „Bravo pametnice bakina, samo tako nastavi, bićeš ti dobar političar“. Političku karijeru mnogi, ne samo u našoj porodici, predviđaju i jednoj od tri najbolja učenika drugog jedan zvezdarske osnovne škole „Ćirilo i Metodije“, gospođici Dunji Živanović. Ona danas puni samo osam godina, a već je zapažena kao jedan od redovnijih učesnika subotnjih protesta na ulicama Beograda. Što bi rekla njihova tetka Marina, „Ana bi da bude predsednik, a Dunja hoće da smeni predsednika.“

A deda k’o deda, ipak bi da ih još neko vreme posmatra kao njegove mezimice, posebne samo u tom smislu što na pitanje „zašto ti nisi kao sve ostale devojčice“ obe mogu, s punim pravom, da odgovore: „Zato što je svet pun tih ostalih devojčica!“

28. februar/ Petak

Poštovanje

Danas gospodin Vladan Milojević počinje novi posao. Nekima se ne dopada klub u koji je preneo svoje ogromno iskustvo, talenat, znanje i sposobnost da organizuje rad i okupi ekipu, ali svaki novi teren je novi izazov, a on se izazova nikad nije plašio. I kad je počinjao od nule, imao je viziju, da bi vremenom sve svoje snage i sposobnosti stavio u službu ostvarivanja evropskih ciljeva i vrednosti. Zvezda nikad nije želeo da bude, ali su ga rezultati izdigli iznad proseka i obezbedili mu mesto u svakoj valjanoj hrestomatiji njegove branše. To su mu priznavali i protivnici i navijači drugih tabora, pa je možda i zbog toga nekima laknulo kad su pomislili da više neće morati da se sukobljavaju sa njim.

Imao je i grešaka, ponajviše u periodu kad se olako odrekao nekih veoma bitnih igrača, ali nikad nije dopustio da mu se strane mešaju u posao i sastavljaju tim.  Kad su takvi pritisci postali neizdržljivi, našao je način da se dostojanstveno povuče i ode, iako je u svom voljenom klubu mogao da dočeka i penziju. Srećno, majstore!

P.S. Tekst se, u stvari, odnosi na mog prijatelja Veselina Simonovića, dugogodišnjeg glavnog i odgovornog urednika “Blica”, kome je istog dana počeo posao na portalu Nova.rs. Samo promenite ime, pa pročitajte ponovo…

29. februar/ Subota

Dan više

Pre 32 godine, 29. februara prestupne 1988. kao zamenik šefa Deska u „Borbi“ naručio sam priloge i objavio čitavu stranu velikog formata pod naslovom „Dan više“. Legendarni Dragoljub Žarković je primetio da „nama treba dan manje“, jer bi „ekonomijama s negativnim predznakom odgovarale jedino godine sa manje dana“. Profesor Ratko Božović je poručio da bi taj dan mogao da bude prilika za „nepristajanje na preovlađujuće nekritičko mišljenje i trivijalizaciju stvarnosti, jeftinoću niskog ukusa, masovno ne-mišljenje i kulturu bahatosti i banalnosti“. Radivoje „Lale“ Bojičić je dodao da nam „ne treba kalendar, da bismo znali koji nam je danas!“

Vanja Bulić je intervjuisao tada samo običnog psihologa dr Žarka Koraća, pa su zajednički konstatovali da „mi, Jugosloveni, s optimizmom  gledamo u prošlost“. To, na svoj način, potvrđuje i ovaj moj ponovni pogled u prošlost, na tu lepu stranu koju je karikaturom ukrasio Ljubomir Milojević Ljubac iz „Ježa“, jer se pokazao antologijskim, samim tim i danas aktuelnim, aforizam Zorana Nikolića „Zozona“ u njenom desnom donjem uglu: „Kompozicija je u savršenom redu, samo je voz prošao!“