Uniforma i redengot

U „Zabavnoj redakciji“ Radio Beograda, koja se nekad zvala „Zabavno – humoristička“, gotovo svakog dana sreću se glumci ovdašnji Milenko Pavlov i Milan Milosavljević.

Obojica su dušanovačkoj ugostiteljskoj legendi Milanu Ocokoljiću, jednom od sedamnaest preostalih slušalaca radio ogranka javnog servisa, poznati i kao voditelji „Karavana“, kultne emisije Prvog programa, koji će uskoro navršiti šest decenija smucanja po bespućima naše nevesele stvarnosti.

Jednog dana se dogodilo da su obojica posle posla u „radio aparatu“, kako je to govorio legendarni Dragomir „Gale“ Janković (1955-2009), imali zakazane „tezge“, pa su na čiviluku u hodniku redakcije visili njihovi kostimi, bela maršalska uniforma i crni redengot. Milenko je, kao što već godinama čini na tradicionalnoj proslavi Dana mladosti u poznatom zvezdarskom restoranu „Korčagin“, negde pozvan da „uveliča svečanost“ u liku Josipa Broza Tita, a Milan je imao neku od mnogobrojnih obaveza kao već punu deceniju zaštitno lice i gradonačelnik Ivanjice u vreme „Nušićijade“.

U „Zabavnoj“ kao i obično bila neka zabava, malo se i odužila, pa su obojica morali da se presvuku u nekoj sporednoj prostoriji, dok su ih u Hilandarskoj čekali taksisti. Njihov razgovor o tezgama koje su „zakon“, honorarima koji kasne i naručiocima koji ne znaju šta će ni sa Titom, ni sa Branislavom Nušićem nije, međutim, bio ni izbliza interesantan kao prethodna razmena misli već pomenutih uniforme i redengota:

„Ćuj, stari, bogati, mogao bi mi dati kakav duhoviti monolog za ove moje komuniste i nekadašnje pionire…“

„Tuđe nećemo, svoje ne damo!“

„Daj, majka mu stara, koga još interesiraju te moje stare parole…“

„Živ je Tito, umro nije!“

„Da ja to kažem, svi bi mislili na ovog što je sada i predsednik republike, i šef partije, i premijefr, i vrhovni komandant… On, bogati, još samo da postane patrijarh…“

„Sretna je zemlja koja ima takvu omladinu!“

„Ma, to sam ja onako, nisam mogao vjerovat da se toliko mladih ljudi, a posebno djevojaka, spontano okupi na stadionu i tako skladno pleše… Svi kao jedan, sve pod konac…“

“Svaka revolucija vredi onoliko koliko je sposobna da se stalno razvija i da brani svoje tekovine!”

“Ma, zar je moguće da sam i tako govorio?! Ko je još mogao u to da povjeruje?!”

“Imati kruha, i imati to što je potrebno za svakidašnji život, znači biti potpuno neovisan od svake pomoći sa strane!”

“Ti, stari, kao da mi imputiraš da sam bio neki komedijant! Da nije bilo ‘pomoći sa strane’ teško da bi bilo kruha…”

“Mir je iznad svega i sve drugo mora biti potčinjeno tome!”

“E, tu sam izgleda bio u pravu! Sad čujem da su svi ovi što su rasturili Jugoslaviju postali mirotvorci…”

“Radimo kao da ćemo sto godina živjeti, pripremamo se kao da će sutra rat!”

“A tu sam malo omanuo! Izgurah nekako osamdesetosam ljeta…”

„Puno radim, pa nemam vremena da starim!“

„Opet me vučeš na tanak led da pričam o ovome što misli da je veći državnik od mene… Ćuj, bogati, on u Kinu ide u farmericama…“

“Mi ćemo uvijek ići za tim da naša zemlja ima što više prijatelja, a što manje neprijatelja!”

“Da, da, lijepo sam to govorio. Na kraju smo imali mnogo prijatelja vani, a sve neprijatelje unutar Jugoslavije…”

“Čuvajmo bratstvo i jedinstvo k’o zenicu svoga oka!”

“Nisu mene po Beogradu zvali ‘ćoro” nego “čopo”…”

“Beograđani zaslužuju da imaju lijep grad!”

“E, da znaš da bih to mogao da kažem. Baš bih razveselio te jadne ljude… Nego, kakvo je ovo vrijeme došlo, maršal bi da se šali, a slavni komediograf mrtav ozbiljan…”

“To vam je, druže maršale, što su sva moja proročanstva obistinila!”

“Što jes’ – jes’! Na sve strane lažni doktori nauka, narodni poslanici nikad smešniji, a narod jedna velika ožalošćena porodica… Ko god nešto lane – odmah sumnjivo lice… A tek gospođa prva ministarka…”

“Samo se mi pokojnici dobro držimo!”

P.S. Tekst je objavljen u letnjem trobroju ježa (jul – septembar) 2019. godine.