Utorak 23. februar

Krajem aprila prošle godine javno sam se izvinio Vesni Srdanović i još nekim prijateljima koji su predložili da na svoj Fejsbuk zid postavim pesmu Đorđa Balaševića “Dno dna”, navodno zabranjenu od vlasti.

Tada sam napisao da nije važan naslov te pesme, ni same reči, jer bismo po poznatom rišeljeovskom principu („dajte mi pola stranice bilo kojeg teksta i naći ću u njemu dovoljno materijala da autora osudim na smrt“) mogli da analiziramo većinu hitova “panonskog mornara”.

Kao primer sam naveo pesmicu “Šugar rep” sa kraja osamdesetih, koja govori o partijskim kadrovima na funkcijama (“postavljen svima u inat”), njihovim kumovskim vezama i sprezi sa policijom, zapošljavanju “ćerki, pardon švalerki”, bančenju sa ulizicama i podrepašima, bahatom odnosu prema potčinjenima (“zaboravi bolje di je firma”)… Najopasniji su, jel’te, oni stihovi koji govore da je “firma jadna, bedna”, “prekidu filma” i “poslednjim partijskim sastancima”, mada bi neki kardinalčić našao analogiju i u tome što se sve zbiva u disko klubu simboličnog naziva (“Napredak”)…

Nisam tada ni slutio da će onog dana kad ode Đole – nama ostati samo “Dno dna”, manje kao pesma mnogo više kao ostavština za neveselu budućnost. Posebno stihovi gde kaže: “Napiši, brate nešto i o Ovima, Znao si foru da se stih očeliči, Napiši nešto, makar sitnim slovima, Ne budi jaje, to na tebe ne liči; Provali rimu za notornu laž, Za dubok uzdah posustalog sna, Rimu za tminu i tišinu na dnu dna. Opleti, brale, i ne udaraj lament, Na taj smo fazon majmune i prizvali, Smrada sa farme pustimo u parlament, Onda se krstimo kad nešto izvali…”

Pre nešto manje od godinu dana sam napisao: “Sorry dame i gospodo, drugarice i drugovi, ne računajte na mene, sve dok ne utvrdim da li je jadnija država koja zabranjuje stihove ili je bednije društvo koje bi da se njima brani!”

Zato mislim da bi i ovom prilikom, kad nam je već najveći domet aktivizma da u mraku svojih soba, iza spupštenih roletni, hrabro kačimo na svoje zidove i profile neke kao zabranjene pesmice, mnogo više vredeli antologijski stihovi legendarnog Đoleta Balaševića iz jedne nešto starije i mnogo poznatije pesme. Jer je za ovo sadašnje “Dno dna” najbolje objašnjenje baš njen naslov – “Krivi smo mi”.

“O, nisu krivci primitivci što su pokupili mast. Korov nikne gdi god stigne. Ma, svaka njima čast. Krivi smo mi. Otkud svi ti paraziti što su nam zagustili? Nemoj stari moj, krivi smo mi što smo ih pustili. (…) Nisu krivci depresivci, lude i psihopate, što su rušili pa sada nama nude lopate. Krivi smo mi. Nisu krivi sedativi što ih nisu sputali. Sorry matori, krivi smo mi koji smo ćutali.”

To naše ćutanje, koje se pretvorilo u uzaludnu jadikovku po društvenim mrežama i jalovim pokušajima nekakvih sporadičnih okupljanja, omogućilo je nešto što je moj novinarski klasić Predrag Mrmak opisao jednostavnim rečima: “Svi ovdašnji smradoidi na naslovnim stranama izveštavaju o odlasku panonskog mornara. I svima je, kao, žao. To su isti oni koji su ne tako davno pisali da je Đole izdajnik, nacoš…“

Kad se čovek takvog opusa i takve biografije svede samo na “panonskog mornara”, onda nije čudno ni što je novi patrijarh srpski Porfirije našao za shodno da u saučešću porodici Balašević napiše: “Molim se za spas duše onog Đorđa koji je, u teškim godinama, unosio smisao i vedrinu u svakodnevicu mnogih generacija.”

Iste vrste je i svođenje svega što je Balašević radio i značio na “ljubav o kojoj je neumorno pevao”, koja je prema patrijarhovoj poruci “bila sam sadržaj njegovog života, posvećenog supruzi Oliveri i njihovoj deci”.

“Onog Đorđa” više nema među nama, ali nam zato ostalo ovo “dno dna”!