Jovan Joca Dulović

Već duže vreme se nakanjujem da pišem o tome kako Seška Stanojlović, Voja Milošević i ja dok igramo preferans, na tragu slavne tradicije u redakciji „Vremena“ u kojoj smo sve troje jedno vreme zajedno radili, bar desetak puta pomenemo našeg kolegu Jovana Dulovića.

Joca nije baš spadao u bolje igrače ove lepe kartaroške igre, pa bi se veoma retko probijao do glavnog stola na kome su svojevremeno carevali Seška, Dragoljub Žarković i Predrag Koraksić, da bismo povremeno uskakali Dimitrije Mita Boarov, Zoran Jeličić, Voja i ja…

Ko god da je igrao te partije, koje je neizostavno pratilo i po pet, šest navijača“, zbog kojih su se neki akteri, posebno Seška, Žare i ja, upuštali u neverovatne kombinacije, ne bi propustio da kad baš mora da povuče neki „ziheraški“ potez tipa „keca za uši“, „da ja uzmem svoje“ i slično – to isprati uz komentar „ja k’o Joca Dulović“. Pošto je i on sam, u vreme dok je još radio i kasnije kao taze penzioner redovno svraćao u redakciju, često bio među „kibicerima“, to niko nije shvatao kao nekakvu uvredu na njegov račun, već se jednostavno to iskristalisalo kao „Jocina pravila“.

Kad smo pre tri godine nas troje počeli da igramo preferans bar po dva puta mesečno u Seškinom stanu kod nekadašnjeg „Liona“ (koji je kao restoran odavno nestao, ali je ostalo ime celom kraju) bilo je sasvim prirodno da koristimo „redakcijska pravila“, uključujući i to „kad ne znaš šta ćeš – odigraj k’o Joca“. On je u međuvremenu prestao da dolazi u redakciju, ja sam ga jedno vreme viđao u kraju oko Tašmajdana, gde je jedne večeri izazvao požar u stanu na mansardi, posle ćega su ga njegovi strpali u neki starački dom. Dorćolski mangup, novinar od ugleda, Beograđanin… sada je, kako sam čuo, dementni starac na dalekoj periferiji, zaboravljen od svih.

– Bože, šta je s tim čovekom, ima običaj da ponekad kaže Seška, kad se pokaže da su „Jocina pravila“ daleko od ozbiljne igre.

I na tome se sve završi. Voja ponekad doda da bi Miloš Vasić „trebalo da zna šta je sa Jocom“, ja obično ćutim i razmišljam da on nije jedini za koga bih mogao to isto da kažem. U tome „Bože, šta je s tim čovekom“ ima izvesne zabrinutosti za nečije zdravlje i dostojanstvo, ali i faktičkog mirenja sa sudbinom, kako njegovom na koju ni na koji način ne možemo da utičemo, tako i sa svojom sopstvenom zaglibljenošću u rutinu i lične probleme, zbog kojih bi nam bilo dodatni teret svako ozbiljnije razmišljanje o nečemu što ne vidimo ili ne osećamo.

Neko bi rekao da je bolje da te se ljudi i tako sećaju nego nikako, jer će se, u to sam siguran, i mnogo godina posle Jocine smrti u nekim partijama preferansa pominjati njegova „pravila“.

(Neobjavljeno, napisano 22. oktobra 2014.)

“Na prodaju dečje cipele. Nikad nošene.” Ernest Hemingvej, istorijski niz od šest reči, kojim je veliki pisac ukazao da se ”u osnovi književnosti uvek krije dobra priča”. O tome je u današnjem ”Blicu” pisao Peca Popović, podsetivši da je Hemingvej tvrdio da ”svako, baš svako može napisati knjigu, ali priču od šest reči koja će dirnuti čitaoca – to teško”. Druga je priča zašto baš šest reči, da li zbog toliko praznih čaša kalvadosa ispred pisca u njegovom čuvenom ”pariskom periodu” ili je to ipak tačno pogođena mera, što se potvrdilo čitavim nizom sličnih mikroliterarnih ostvarenja.

Peca je naveo još dvadesetak takvih priča, od kojih su me neke baš dirnule, jer se sjajno uklapaju u ovu moju hroniku o postepenom sticanju navike nestajanja:

”Najmanji sanduci obično su uvek najteži.”

”Rodni list. Umrlica. Jedna ista olovka.”

”Konačno razgovarao sa njom. Položio cveće.”

”Volela je cigarete… više od života.”

”19 do 30. Proćerdane najbolje godine.”

”Nagrobna ploča: Rekoh vam da bolujem!”

”Vremeplov stigao u budućnost. Tamo nikoga.”

Nije baš u šest reči, ali nešto slično izrekla je večeras Seška Stanojlović, šampionka našeg malog preferens kružoka za 2014. godinu, u pauzi između dve igre, posle jednog već uobičajenog pominjanja našeg dragog kolege, dok je Voja Milošević mešao i delio karte:

– Vest u novinama, bacio se u Savu izvesni J. D., star 60 godina. Ostavio poruku: ”Pitajte moju ženu i njenu sestru, one znaju zašto”. Nije Joca Dulović. On je stariji!

Može li to ipak da stane u šest reči, pobunio se nadobudni ”mali Hemingvej”, pa je ostatak večeri vrteo u glavi različite rečenice. Srećom, išla karta, pa se ta misaona ekskurzija nije loše završila u konačnom obračunu, što ne bi moglo da se kaže i za najbolje što je smislio:

Poruka samoubice samo ličila na njega!

(Neobjavljeno, napisano 18. januara 2015.)

Danas u podne na Novom groblju počeće opelo za Jovana Dulovića (1935-2015), a pola časa kasnije i sahrana mog prijatelja i dragog kolege. Radili smo zajedno u nedeljniku „Vreme“, sredinom devedesetih godina prošlog veka, o kojima je Joca sjajno svedočio i kao novinar i kao svedok na suđenju u Hagu velikom meštru tih nesretnih devedesetih, Slobodanu Miloševiću.

Ja o Duloviću radije pričam jednu drugu priču, staru tačno trideset godina. Mog prijatelja Pakija (ime i prezime ne objavljujem, da ne bih mnoge uvredio i povredio) supruga i tašta su smestile u istražni zatvor, a potom i pokušale da mu, uz pomoć jednog tada uticajnog saveznog funkcionera, otmu trosoban stan, koji je nasledio od oca. Deo plana bilo je i to da Pakiju za to što je u afektu pretukao taštu sudi u to vreme čuveni sudija Ilija Simić, zvani „Sima sedam zima“. Međutim, kad je Simić u sudnici video legendu među sudskim izveštačima Jocu Dulovića (poslao ga Dragoljub Žarković, tada zamenik glavnog i odgovornog urednika tada visokotiražnog „Ekspresa“) bilo mu je jasno da tu nisu čista posla, pa je ne samo uslovno kaznio Pakija, nego se i lično zauzeo kod kolega da se imovinski spor reši u njegovu korist i osujeti prevara. Jednostavno, poznati sudija je znao da je kod Joce uvek u prvom planu „pretpostavka nevinosti“, za razliku od mnogih današnjih medija i političara koji bi istovremeno i da optuže, i da hapse, i da osude one koji im nisu po volji! A usput ih sve vreme – linčuju!

(Objavljeno u „Blicu“, 1. oktobra 2015.)