MAJ 2019.

3. maj/ Petak

Kolonija

Za dva dana navršiće se 201 godina od rođenja Karla Marksa (Trir, 5. maj 1818), jednog od najpoznatijih mislilaca radničkog pokreta. Prošlo je više od 136 godina od njegove smrti (London, 14. mart 1883), a u zemlji Srbiji su za mnoge radnike mislene imenice osmočasovno radno vreme, dva dana sedmičnog odmora, redovna primanja i obezbeđeno socijalno i penziono osiguranje. Kiša je prekjuče pokvarila uobičajeno prvomajsko roštiljanje, pa se umesto prebrojavanja ćevapa i sporadične osude sindikalnih pacova koji se odnekud pojave u ovo doba godine malo više govorilo i o ovoj strani radničke priče.

U tom  smislu preporučujem posetu Radničkom muzeju “Trudbenik” (Luneta Milovanovića 6, kod okretnice tramvaja na vrhu Ustaničke), u kojem se istorija nekadašnjeg građevinskog giganta preklapa sa sudbinama bivših radnika koji su danas suočeni sa nemaštinom i pod stalnom su pretnjom gubitka krova nad glavom u naselju simboličnog naziva “Kolonija”!

4. maj/ Subota

Sloboda

Svetski dan slobode medija juče sam obeležio sa kolegama i prijateljima iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Sindikata “Nezavisnost” i fondacije “Fridrih Ebert” prisustvom Medijskom forumu i podrškom akciji “Pet minuta gromoglasne tišine”, kojom su nadležni i najšira javnost upozoreni na katastrofalan položaj novinarske profesije, medija i medijskih radnika u Srbiji. Koliko su slobode medija i javnog izražavanja ugrožene pokazuje lista medijskih sloboda “Reportera bez granica” za 2019. godinu, na kojoj se Srbija nalazi na 90. mestu od ukupno 180 zemalja, što je pad za 14 mesta u odnosu na prošlogodišnji ne baš zavidni rejting.

Od te nevesele činjenice meni je na direktnu vezu slobode medija sa stanjem u društvu mnogo više ukazalo pitanje koje su mi, znajući da sam skoro četiri meseca boravio u inostranstvu, postavili svi sa kojima sam se makar pozdravio: “Šta ti bi da se vratiš?!”

6. maj/ Ponedeljak

Lutrija

Maj je mesec kad kucamo na vrata zaboravljenih asova… među rečima. Prvi maj, parada, radnik, Tito, trudbenik, Amerika i Engleska biće zemlja proleterska… I tako sve do Dana mladosti, štafete, sleta, Stadiona JNA… U međuvremenu, dobiću još najmanje dvadeset mejlova od United States of America Immigration Services, u kojima me obaveštavaju da su zainteresovani da “procene” moj profil i pronađu “najprikladniju vizu”, kako bi mi omogućili da živim i radim u Americi, u poslednje vreme i Kanadi. Povremeno me, tek da ne pomislim da se sve događa slučajno i da sve te poruke stižu automatski, obaveste o slobodnim radnim mestima, uglavnom u Njujorku i okolini, ne bih li se, kad vidim koliko im nedostaju “stariji urednici” ili “senior manageri”, potrudio da konačno apliciram.

Zato bih baš ovih majskih dana, kad se moji ispisnici i ja prisećamo “bolje prošlosti”, javno zamolio USAFIS da mi više ne šalje slične ponude, jer sam malo mator i za tu njihovu lutriju, i za bilo kakav posao. A i sve mi je teže da na kartici sačuvam makar deset dolara “viška”!

7. maj/ Utorak

Druga priča

Voja Antonić, moj prijatelj i kolega iz najslavnijih dana BIGZ-a (u kome su bile redakcije “Duge”, “Praktične žene” i “Galaksije”, štamparija svetskog glasa i izdavaštvo čije su edicije i danas na ceni), pronalazač i novinar, čovek koji je prvi u Jugoslaviji napravio kućni računar, čuvenu „Galaksiju”, a onda u 65 godini otišao u Ameriku, ne misli da je besmisleno što USAFIS i nas starije poziva da konkurišemo za “zelenu kartu”. “Tokom devedesetih je bilo teško, ali smo bar imali nadu da će jednom biti bolje. Mislim da smo tada svi mislili isto. Čemu sada da se nadamo? Postoji izreka ‘ako me jednom prevariš, ti si kriv, a ako me prevariš i drugi put, krivica je moja’. Nije li ovo trenutak da se zapitamo da li je problem možda u nama, i možemo li uopšte da ga rešimo ako ne promenimo sebe?”.

I još je dodao: “Ne samo da nemam nameru da se vratim, nego činim sve da i svoje sinove, koji su već odrasli ljudi, prebacim ovde. Nepunu godinu posle preseljenja, bio sam poslovno u Beogradu i, ako potisnem potrebu da budem pored svoje dece, mogu reći da sam jedva čekao da se odatle vratim ‘kući’. Treba li da kažem nešto ‘bogohulnije’ da bih preneo očajanje koje sam osetio kad sam konačno shvatio gde sam proveo skoro ceo život!”

8. maj/ Sreda

Bačllija

Danas ću u nepunih deset dana četvrti put otići na Novo groblje. Poslednjeg dana aprila ispratili smo kolege Dejana Anastasijevića (1962-2019) i Dejana Patakovića (1941-2019), a dan kasnije obeležili desetogodišnjicu prerane smrti Dragomira Galeta Jankovića (1955-2009), legendarnog urednika Zabavno-humorističke redakcije Radio Beograda. Sad došlo vreme (od 11 časova) da se oprostimo od još jedne legende, fotoreportera “Večernjih novosti” Vladimira Bačlije (1948-2019). “Putuje moje društvo i ja čekam na red”, što bi rek’o Balašević u onoj pesmi o petlu, pa je sasvim logično da sve više i sve češće razgovaramo “o danu kad ćemo napustiti ovaj svet”, kako je to prekjuče napisao Bačlijin kum Milan Đurica.

Nisam želeo da ovaj prostor pretvorim u nekakvu ličnu “hroniku palanačkog groblja”, ali sam se baš razljutio kad sam čuo da je neki idiot skidao Bačlijine umrlice po Dorćolu, konkretno sa ulaznih vrata zgrade broj 22 u Kapetan Mišinoj ulici. Palanka je za takve kompliment!

9. maj/ Četvrtak

Pasoš

Mirina i moja najstarija ćerka Milena (44 godina, fakultetski obrazovana, ekspert za industrijsku logistiku) i naše unuke Tamara (19 godina, student dizajna, svetski putnik) i Ana (10 godina, poliglota, buduća premijerka) juče su postale ravnopravni i punopravni građani Australije. Nije, svakako, nevažno što vlasnici plavih australijskih pasoša mogu bez vize da uđu u 183 od 195 zemalja širom sveta, u Evropi u čak 48 od 50, što im je za boravak u SAD ili Kanadi dovoljno samo on lajn evidentiranje osnovnih podataka, ali njima ovaj novi status donosi nešto mnogo bitnije.

U narednom razdoblju biće oslobođene potrebe da stalno budu i lepše i pametnije i korisnije, samo zato što dolaze iz „tamo neke Srbije“, zemlje koja se, ne trepnuvši, lišila njihove lepote, pameti, budućnosti… Biće ono što jesu i karijera, uspeh i sreća će im zavisiti samo od onoga što same naprave od svog života, odnosno od toga koliko će iskoristiti ono što im se pruža kao mogućnost, kao pravo, kao izazov… Jednom rečju,  pasoš neke zemlje postaje ulaznica za bolji život samo ako je u njemu – prava slika!

10. maj/ Petak

Cev

Juče je oko 15 časova na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Ulice dr Velizara Kosanovića (prva stanica tramvaja posle Cvtekove pijace) pukla vodovodna cev i saobraćaj je u tom delu grada bio u kolapsu više od dva sata. Stajali su tramvaji, nisu išli autobusi, sve je podsećalo na vreme kad Beograd nije imao rešenje ni za jedan  iole ozbiljniji problem. Ali, duh izgleda ne napušta moje sugrađane čak ni kad moraju da šipče po kiši do kakvog takvog prevoza, jer je neko od posmatrača na samom mestu havarije rekao: “Sad nekima smeta što po Srbiji ‘pakuju’ reke u cevi, a minu Beogradu, ima se može se, iz cevi rasipamo reku po gradu.”

Šest sati kasnije, na stanici kod Vukovog spomenika, stotinak ljudi uzaludno čeka tramvaj. Neki momci koji su negde pročitali da je grad “rešio problem” i da je zbog iste havarije uvedena autobuska linija “7a”, čija je prva stanica kod Depoa, prosto mole ljude koji čekaju tramvaj koji neće doći da prošetaju nekih trista metara uz Bulevar, ali se niko ne pomera. Ne veruju oni više nikome. Žalosni ljudi u žalosnoj zemlji, osuđeni na sopstvenu glupost i nespremni da bilo šta učine, čak ni za sebe, imaju samo jedno pitanje: “A ko si ti da nam govoriš gde treba da idemo?!”

11. maj/ Subota

Utisak

Moj lični “utisak nedelje” je dodela NUNS-ove nagrade za istraživačko novinarstvo, koju su dobili Tamara Tankosić (RTS) za prilog “Dečje bolesti zakazivanja pregleda”, moj prijatelj Velimir Perović (na slici) za dosije u listu “Danas” o dve decenije zataškivanja zločina u pećkom kafiću “Panda”, te Jelena Veljković (BIRN) za seriju tekstova o nelegalnoj gradnji na Goliji. Tom prilikom predstavljene su i priče o nestajanju vode iz više jezera (Bratislav Ilić), vojnoj obuci dece Srbije u ruskim kampovima (Mila Đurđević), kako će Užice ostati bez transfuzije (Dragica Cvijović), o mućkama sa održavanjem ulica u Nišu (Stefan Marković), izbegavanju ministra Nenada Popovića da se pojavi pred sudom (Jelena Radivojević), nezakonitoj profesuri pojedinih funkcionera SNS (Ana Ćurić), umešanosti saradnika Darka Šarića u posao sa malim hidroelektranama (Ranka Ivanoski), kao i stradanje kolega Milana Jovanovića i Željka Matročevića po nalogu predsednika SO Grocka…

Nije, dakle, problem u novinarima, nedostatku hrabrosti i izbegavanju “škakljivih” tema. Kad se u nepunih sat odgledaju svi ovi prilozi ostaje utisak da smo kao društvo u celini prestali da verujemo ne samo u snagu javne reči, već i u postojanje neke elementarne pravde i zakona!

12. maj/ Nedelja

Nostra

U Beogradu su ovih dana boravili dr Gi Klos iz Luksemburga i Sneška Kvadlih-Mihailović, naša sugrađanka koja živi u Holandiji, kao izvršni potpredsednik i generalna sekretarka dobrovoljnog, nevladinog, neprofitnog i nestranačkog udruženja, posvećenog podizanju svesti o značaju kulturne baštine i elementarnog prava svakog građanina da bude „glas kulturnog nasleđa“. Oni su bilo kakvu izgradnju na Beogradskoj tvrđavi, a posebno postavljanje žičare od Save do Kalemegdana, označili kao “ozbiljno problematičan projekat”, naglasivši da je reč o izuzetno značajnoj lokaciji i da postoji “velika nesrazmera između onog što su potrebe Beograda i istorijske i kulturne vrednosti Beogradske tvrđave”, te da postoje “ozbiljne primedbe na primenu zakona”, jer  “nisu urađene studije o uticaju na kulturno nasleđe i životnu sredinu”.

Naziv ove ugledne organizacije je “Evropa Nostra”, ali nisam siguran koliko će njihov glas razuma razumeti oni koji čitav Beograd, ne samo Kalemegdan, tretiraju kao “naša stvar”.  Što bi Italijani rekli: “Koza nostra”!

13. maj/ Ponedeljak

Drvo života

Kad je sredinom maja 2016. prostrujala vest da je Pericu Lukovića ispred njegove kuće u Grockoj zadesio težak moždani udar i posle prvih poseta u bolnici “Sveti Sava” neko je rekao da je “od onolikog čoveka ostala samo biljka”. Tri godine kasnije, njegovi prijatelji koji su sa zebnjom i nadom pratili bitku koju je mogao da dobije samo “onoliki čovek”, radujući se i najmanjim znacima oporavka i postepenog vraćanja životnih i radnih funkcija, okupili su se u prelepom restoranu “Vinogradi” i zaključili da je ta “biljka” mogla da bude samo neka posebna vrsta juke, poznate po izuzetnoj  izdržljivosti.

Iako su je američki Indijanci vekovima koristili i za hranu i za lek, u našim krajevima se juka uglavnom sreće po sobama, stepeništima i terasama kao ukrasna biljka. Međutim, Perica Luković nije hteo da bude “fikus” u sopstvenom životu, već je iz dana u dan dokazivao da je Ivo Andrić bio u pravu kad je napisao da “mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje”, jer se “to otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima”. Tako je, sa ovom njegovom velikom i izuzetnom borbom i pobedom, puni smisao dobio i naziv za juku, odomaćen u našim  krajevima. Drvo života!

14. maj/ Utorak

Finale

“Imam Vimbldon, Njujork, sada Melburn, ponovo sam u prilici da u nizu osvojim sva četiri gren slem turnira. Zato ću posebno poraditi na igri na šljaci. Šljaka je teren na kome sam odrastao, ali nije moj najuspešniji teren”, rekao je najbolji teniser sveta Novak Đoković kad smo krajem januara razgovarali u Melburnu. Ako je suditi po načinu na koji je minule nedelje pobedio u Madridu, ne samo da postoji nego se polako i ostvaruje plan “osvajanja Pariza”.

Tokom iste te sedmice Dušan Tadić nije uspeo da se sa Ajaksom plasira u finale Lige šampiona, “srpska kolonija” u Ajntrahtu Luka Jović, Filip Kostić i Mijat Gaćinović ostala je bez finala Lige Evrope, a Nikola Jokić i Denver bez finala Zapadne konferencije NBA. Svima njima svaka cast, učinili su mnogo već samom prilikom da se za ta finala bore, ali još dugo će Novak Đoković biti jedini koji se u završnicu velikih takmičenja i plasira i tamo pobeđuje. Zato je pravo vreme da konačno priznamo da je on najbolje što Srbija ima. Ne samo u ovom trenutku i ne samo u sportu!

15. maj/ Sreda

Hleb

Ne prođe dan, a da neko u mom okruženju ne pomene hleb kao metaforu za ono što (nam) se događa i po svoj prilici još dugo će biti naša svakodnevica. Dve su osnovne verzije, „hleb naš nasušni“ i „hleba i igara“, a koja će se „naći na stolu“ zavisi od toga da li se opisuje neka sopstvena muka ili se komentariše sve očiglednije zaluđivanje naroda raznim igrarijama, od politike do sporta. Ono što je pogubno u obe verzije je uverenje da je obezbeđivanje hleba osnovno životno pitanje i nas kao pojedinaca i društva u celini, pa se u to ime uglavnom „gledaju svoja posla“, jer „hleb naš nasušni“ treba zaraditi, odnosno „baš nas briga šta se radi, ako nema gladi“.

Samo je hleba sve manje na stolu! Svojevremeno je moj prijatelj „Lale“ Bojičić napisao sjajan aforizam „poslao sam dete da kupi kilo ’leba od šesto grama“, ali to nije ništa prema fotografiji računa iz nekog suopermarketa koju je ovih dana na Fejsbuk „okačio“ Živko Božić, gde se jasno vidi stavka: „hleb od 37 dinara…  45,00“! Hleb – najskuplja srpska reč!

16. maj/ Četvrtak

Svetlost

Generalna konferencija UNESCO je u novembru 2017. proglasila današnji datum za Međunarodni dan svetlosti, kako bi se na globalnom nivou podigla svest o velikoj ulozi koju svetlost i tehnologije na bazi nje imaju u životima čovečanstva u oblasti nauke, tehnologije, kulture, obrazovanja i održivog razvoja. Kad se u Srbiji kaže „svetlost“ mnogi pomisle na patrijarha Srpske pravoslavne crkve koga u crkvenim krugovima i delu javnosti oslovljavaju sa „Njegova svetlost“, mada se sa tim neće složiti svi oni kojima se baš ne dopadaju neke aktuelne izjave i postupci „prvog među jednakima“ u Patrijaršiji.

Da se ne upuštam previše u političko-teološke rasprave, želim samo da čestitam mojim sugrađanima današnji međunarodni praznik, mada ga mi, za razliku od svog normalnog sveta, slavimo punih pet meseci. Taman koliko nam šljašti novogodišnja rasveta!

17. maj/ Petak

Pro-test

Sindikat vojnih penzionera, Sindikat penzionera “Nezavisnost” i Forum penzionera DS zakazali su za danas (sa početkom u 11 časova na Trgu Nikole Pašića) protest, zbog toga što je Ustavni sud 25. aprila ove godine obustavio postupak utvrđivanja ustavnosti Zakona o smanjenju penzija, kao i zbog izostanka nadoknade štete, koja je tim zakonom učinjena. Ne bih da sporim opravdanost nezadovoljstva mojih ispisnika, ali evo već mesec dana od kako sam se vratio u Beograd, nikako da po’vatam ko sve i zbog čega protestuje. Subotom kod Terazijske česme, svakog dana u “Slobodnoj zoni”, pa okupljanja ispred Tužilaštva u Katanićevoj 15 protiv “svih političara”, podrška pekaru iz Borče, litije za potopljenu Valjevsku Gračanicu, akcije zaštitnika reka i potoka, starograđanski protesti na Kalemegdanu i Trgu republike… Umnožavanjem protesta oni se, u stvari, razvodnjavaju i postepeno pretvaraju u test izdržljivosti građana i njihove spremnosti da se izbore ne samo za neke konkretne ciljeve, već i za bilo kakve promene. Test po test, ostalo samo “pro”. Malo za vlast, a mnogo više – “piši propalo”!

18. maj/ Subota

Sunce

Kupila mi Mirina i moja nastarija ćerka Milena u januru u Melburnu dva para elegantnih kratkih pantalona (tamo bilo žarko leto, pa se i na konjske trke u Kolfild moglo sa takvim „dres kodom“), zbog čega sam ja za svoj novi moto i stil proglasio „živeti u kratkim pantalonama“. Slično bilo i u aprilu u Dubaiju, samo ovde u Beogradu nikako da dočekam bar dva uzastopna sunčana dana.

Ima po svetu takvih televizijskih programa koji emituju samo vatru kako gori u kaminu ili pečenje koje se okreće na ražnju, što kod gledalaca treba da proizvede utisak da im je toplo ili da su siti. Pošto u Srbiji već imamo televizije koje non-stop emituju „Sunce to sam ja“, što bi rek’o Luj XIV, moraćemo da se snalazimo ko kako zna i ume. Moje lično „rešenje“ liči na ono što i inače radi naša država, čega nema – to ćemo da uvezemo! I to ne jedno, već tri sunca, jer nam ovog vikenda iz Dubaija stižu naša Marina i njeni zlatni dečaci Petar i Filip. Mada je, izgleda, moj moto nešto mnogo vrednije od šepurenja u kratkim pantalonama: „Živeti sa unucima“!

20. maj/ Ponedeljak
21. maj

Na današnji dan pre sedam godina održan je drugi krug predsedničkih izbora, posle kojih je počelo ovo „zlatno doba“, što želim da „čestitam“ svim „belolistićarima“ i „ju-ju“ komentatorima, koji i posle svega što nas je snašlo „cepaju svaku opozicionu dlaku načetvoro“, kako je to ovih dana rekao dramski pisac Siniša Kovačević. Posebnu „zahvalnost“ dugujemo dotadašnjem predsedniku Republike, o čijoj će se političkoj kratkovidosti pričati sve više kako nam bude sve teža ova „milina, od koje se ne m’re dihati“…

Objavio sam čitavu knjigu pod naslovom „Sa Tadića na Vučića“ („MostArt“, Zemun, 2016.), ali mi je tek sada jasno da je i sve ovo što nam se dogodilo i sve što je prethodilo tom 20. maju 2012. godine rezultat istog shvatanja države kao „postizbornog, ratnog plena“, kad se privatizuju sve njene poluge i ingerencije. Možda u ono vreme nije bilo baš toliko marginalizovanih i neostvarenih osoba dignutih na nivo sopstvenih nesposobnosti, koliko ih danas trpimo na svim nivoima vlasti, ali se i od njih nije tražilo ništa drugo osim slepe poslušnosti i slavljenja lika i dela!

21. maj/ Utorak

Giganti

Sve češće u gradskom prevozu čujem pogrešne nazive nekih stajališta. „Osnovna škola Vojislav Ilić“, na primer, ne postoji skoro pet ipo decenija (od 1965/66 tu je Arhitektonska škola), u Južnom bulevaru već tri godine nema „Mlinsko-pekarske industrije“, ali se to i dalje čuje u autobusima 46 i 55, baš kao što se u tramvajima odmah posle Ustaničke najavljuje stajalište nepostojeće „Radio industrije“. Tu stanicu moje komšije inače zovu „kod Kluza“, sećajući se tekstilnog giganta sa imenom legendarnog pilota Franje Kluza, koji je baš na današnji dan pre 77 godina, zajedno sa Rudi Čajevcem, kompletnom mehaničarskom ekipom i dva aviona ustaške NDH preleteo u partizane.

Mnogi 21. maj pamte po koračnici „čelična krila naše Armije“, iako je Vojska Srbije za praznik ovog roda odabrala 2. avgust, zbog odluke kralja Aleksandra Obrenovića iz 1893. da se u svim divizijama obrazuju vazduhoplovna odeljenja. Ali se zato još drži „stajalište Dvadesetprvi maj“ na liniji za Resnik (47), mada su od nekadašnjeg giganta u proizvodnji motora, pa i avionskih, ostale samo prazne i oronule fabričke hale, polupanih prozora i zarasle u korov…

22. maj/ Sreda

Simbol

Nemam ništa protiv ljudi, posebno iz krugova bliskih Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koji kažu „srbski jezik“ ili „simvol vere“. Tim pre što je ovo drugo sasvim legitimno, jer je pod tim imenom donet sažetak suštine hrišćanske vere na Prvom Nikejskom saboru 325. godine, kasnije dopunjen na Carigradskom saboru. „Simvol vere“ je i danas obavezni deo pravoslavne liturgije i katoličke mise.

U poslednje vreme, međutim, po trolejbusima između Slavije i Crvenog krsta činodejstvuje postariji penzionisani oficir u maskirnoj uniformi, koji prvo glasno pročita svih dvanaest članova ovog dokumenta, a onda da bi video koliko se njegova „propoved“ primila među putnicima, krene po vozilu sa „dajte neki dinar starcu, koji je tako lepo pričao o simvolu vere, za hranu i lekove“. Tako bilo i pre nekoliko dana u „dva’eskecu“ (garažni broj 2069), ali mi priča postala zanimljiva kad je jedna njegova vršnjakinja posle kraće rasprave da li se kaže „simvol“ ili „simbol“, zaključila: „Možda je ispravno simvol, ali vi ste, gospodine, najbolji simbol naše propasti! Kako vojske, tako i vere, a i svih nas zajedno!“

23. maj/ Četvrtak

Dr Nele

Skoro nisam bio u prilici da kao naredne subote, pa još 25. maja, biram između nekoliko događaja kojima bih baš voleo da prisustvujem. Počeću unatraške, od eventa što najkasnije počinje, jer sam siguran da ću, ma kako proveo subotnje popodne, sa koncerta dr Neleta Karajlića i grupe „Osiromašeni uranijum“ na „Tašmajdanu“ (od 20 časova) otići u najboljem raspoloženju. Pre svega jer su njegovi hitovi iz najboljih dana „Zabranjenog pušenja“ u međuvremenu  postali „narodna muzika“ i jedan od najčvršćih kohezivnih faktora na znatno širem prostoru od nekadašnje nam zajedničke države.

Slušao sam nedavno u Dubaiju grupu „Vesela mašina“, skupljenu sa nekadašnjih beogradskih i sarajevskih adresa (bas gitara Ivan Zeljković „Zeka Milioner“), ali u njihovom  repertoaru ni jedna od pesama nekad najpopularnijih yu-grupa nije toliko podizala publiku kao „Zenica bluz“, „Djevojčice kojima miriše koža“ ili  „Guzonjin sin“. Zato nam se posle trideset i kusur godina svako malo Karajlićeva „Top lista nadrealista“ vraća u realan život, jer izgleda da još nije došao „Dan kad je otiš’o Hase“!

24. maj/ Petak

Hase

Namerno sam juče napisao da još nije došao “dan kad je otiš’o Hase”, mada znam da je pravi naslov ove pesme “Nedjelja kad je otišo Hase”. Originalna verzija premijerno je objavljena daleke 1985. godine, na drugom studijskom albumu sarajevskog kultnog sastava “Zabranjeno pušenje”. Iako peva o legendi FK “Sarajevo” Asimu Ferhatoviću Hasetu i njegovoj poslednjoj utakmici za taj klub, nije tajna da je ona samo metafora za smrt maršala Josipa Broza Tita. “Ljudi su išli u kolonama”, “te majske nedelje” (Hase je poslednji meč odigrao 16. oktobra 1966.), “BBC na mome radiju, ‘Oslobođenje’ u mojim rukama” (teško da je BBC prenosio penzionisanje sarajevskog fudbalera) i tako stih po stih, sve do skandiranja “Jugoslavija, Jugoslavija” na kraju.

Tito je umro 4. maja 1980. godine, ali se uspomena na njega mnogo bolje održala vezano za jedan drugi majski datum. U tom smislu ću i ovog 25. maja popodne provesti sa mojim prijateljima iz poznatog zvezdarskog restorana “Korčagin”, koji već 19 godina u ambijentu koji svedoči o vremenu jugoslovenske revolucije i socijalističke izgradnje slave Dan mladosti. I na svoj način nas podsećaju da još nije došao dan kad je otiš’o Hase!

25. maj/ Subota

Goca

Iskreno se nadam da će na današnju proslavu  četvrtvekovnog nastojanja NUNS-a da novinarstvo u Srbiji zaista bude nezavisno doći i moja prijateljica Gordana Janković, sa kojom sam 26. marta 1994. godine u sali na prvom spratu Doma omladine pratio osnivanje ovog udruženja i izbor Dragana Nikitovića za njegovog prvog predsednika. Iako sam i sa njim i sa svih desetoro njegovih sledbenika na čelu NUNS-a sarađivao, sa nekima bio i ostao prijatelj, uvek mi je bilo draže da se pozovem na Gocino sećanje na moje prisustvo tom značajnom događaju, posebno desetak godina kasnije kad su medijsku scenu preplavili “osnivači”, pa se povremeno činilo da je prvi skup održan maltene na “Tašmajdanu” (na kome ću večeras, by the way, prisustvovati koncertu dr Neleta Karajlića).

Ne samo zato što ću u  Centar za kulturnu dekontaminiciju, gde od 19 časova počinje ova svečanost, doći posle tradicionalne proslave Dana mladosti u restoranu “Korčagin”, čini mi se da su i revolucija i borba za slobodno, objektivno i odgovorno novinarstvo počeli da propadaju onog trenutka kad je za priznavanje učešća bilo najvažnije “imati dva svedoka”!

27. maj/ Ponedeljak

Dvorište

Orila se juče naša ulica od dečje graje iz našeg dvorišta. Gospođici Dunji došli u goste Anamarija, Magdalena, Kosta i Božidar, drugari iz prvog jedan škole „Ćirilo i Metodije“, da zajedno urade projektni zadatak „igre u dvorištu“. Nadam se da njihov učitelj Dejan Gigić neće zameriti što im je malo pomogao i Božidarev brat Raško, ali za lastiš, školice, žmurke, ćorave bake… ponekad je bolje imati bar dva para „trojki“.

Naravno, pod uslovom da deca imaju gde da se igraju. Sve je manje dvorišta, naše je jedno od poslednjih u kraju između Madridske, Bulevara kralja Aleksandra i Živka Davidovića. Na nekadašnjim placevima grade se „gabaritno masivni blokovi“ zbog „zahteva investitora za maksimalnom korisnom površinom“, pa su ne samo Zvezdaru preplavili „iznuđeni paralelopipedni oblici”, kako je to nedavno napisao moj prijatelj arh. Radomir Vuković. On je još primetio da su pretvarajući relativno skroman prostor u maksimalnu količinu “stambenog prostora”, arhitekti počeli da “spasavaju dušu, igrajući sa fasadama”. Ali, po njima, ma koliko ih kitili, osvetljavali  i ukrašavali,  ipak ne može da se preskače lastiš…

28. maj/ Utorak

Osmeh

Ja nisam „luzer“, naprotiv… Ne bih da dalje citiram Đorđa Balaševića, iako mi ova pesma nije izbijala iz glave u rasklimatanom, smrdljivom i pretrpanom autobusu na „vanrednoj liniji 6a“, koja je iz nepoznatih razloga juče prepodne menjala tramvaje i nakon već uobičajenog maltretiranja građana vikendom. „Hajde, usudi se i pogledaj u poglede“, kaže legenda iz Novog Sada, a ja sam, jednostavno, morao da se složim da je „ovde osmeh događaj“. Turobna, zamišljena, bezvoljna lica, pogledi u ništa, skrajnuti pogledi onih što su se nekako dokopali sedišta, poluzatvorene oči stajača, samo osmeha nigde!

A onda, kao na pokretnoj pozornici, prava drama. Žena koja priča da je nedavno operisala kičmu moli mlađu ženu da joj ustupi mesto, a ona kaže da ide na operaciju kolena, na šta iz pozadine dobacuje neki glas neodređenog pola kako „nije to ništa, kad ja mogu da stojim posle operacije kuka“. Stariji putnik ustupa mesto ženi sa operisanom kičmom, uz konstataciju  „eto, kukamo na zdravstvo, a samo  u ovom autobusu više operisanih nego zdravih“. Uhvatih nekoliko kiselih osmeha, tek kad je neko iz sredine autbusa dobacio: „Bolji je prevoz“!

29. maj/ Sreda

Ljudi od vode

Reč na promociji knjige Duška Bogdanovića “Ljudi od vode” (“Prometej”, Novi Sad, 2019.):

Propušten poziv, Duško Bogdanović. “Mora da je opravio novu knjigu, pa zove na promociju”, već godinama je baš to prva pomisao kad mi se javi moj višedecenijski prijatelj iz Novog Sada. “Opravio”, kako kažu u Sremu,  mnogo je tačnije od “napisao”, jer Duca svoje knjige piše u nastavcima, tekst po tekst, kolumnu po kolumnu, komentar po komentar…

Nije da se hvalim, imam popriličnu kućnu biblioteku, dve velike stalaže “od zida do zida”, a u jednoj su čak tri police rezervisane za knjige mojih prijatelja i kolega: Srđan Radulović, dr Dušanka Stevović Gojgić, Dragan Ž. Todorović, Dimitrije Boarov, Slaviša Lekić, Zoran Pavić, Zoran Panović, Vladimir Stanković, Stojan Cerović, Cvijetin Milivojević, Mugdin Šehalić, dr Petar Đukić, Vesna Đukić, Dragan Vlahović, Radivoje Bojičić, Vuk Gligorijević, Bojan Ljubenović, Srđan Valjarević, Radovan Bogojević, Dada Vujasinović, Vanja Bulić, Milica Vučković, Miloš Šterić…

Preskočiću ponekog i poneko izdanje, ali njega – no way! Pola police za poznato lice: “Devet ipo nedelja sa srpskom opozicijom”, “1990. (nikad više?)”, “Novosadski grafiti”, “Godina psa”, “Petak za petkom”, “Beleške iz inata”, “Zidovi i ljudi”, “Sukobi novi, sujete stare”, “TV Terminator”, “Sporta i televizije”, “Pobeda poraza”… Ako sam nešto preskočio – majstore pošalji, adresu znaš, više od tri decenije smo prijatelji, možda i zato što smo više “ljudi od piva”… *

Ima u knjizi “Ljudi od vode”, zbog koje nas je Duca i danas okupio, jedan tekst pod naslovom “Sa anestezijom, bez reza”. Bavi se neopevanom glupošću, što bi rekla današnja mlađarija, neslavnim učešćem fudbalske reprezentacije Srbije na lanjskom svetskom loptačkom samitu u Rusiji, ali i ovdašnjom sveopštom nesposobnošću da makar razmislimo o nečemu što je on uočio kao “nekompetentnost ogromnih razmera”, što se ne odnosi samo na nesretnog čoveka koga je čak nepristojno nazivati selektorom.

Mene je naslov ovog teksta podsetio na naslov Duškove sada bismo već mogli da kažemo kultne emisije “Bez reza i bez anestezije”, emitovane tokom 1990. godine na, za svaku istoriju ovdašnjih televizija veoma bitnom, “Trećem programu TV Novi Sad”. U jednoj epizodi sam gostovao kao direktor “Borbe”, pa smo ostali prijatelji za sva vremena, možda i zato što nikad nismo bili “ljudi od vode”. Kad je intervjue sa tadašnjim liderima opozicionih političkih stranaka i strančica “opravio” u knjigu “Devet ipo nedelja sa srpskom opozicijom” zamolio me je da napišem recenziju, što će se kasnije ponoviti u još nekoliko prilika, posebno u situacijama kad su njegove knjige nastale posle kolumni u novinama koje sam ja uređivao ili sam ga nekim kolegama preporučio kao pažnje dostojnog autora.

Možda ćete se danas kiselo osmehnuti na imena tih “lidera” (Veljko Guberina, Dragoljub Mićunović, Dragan Jovanović, Milan Paroški, Milan Nikolić, Dragan Veselinov, Velibor Cvetić, Vuk Drašković i Predrag Vuletić), ali meni nije ni na kraj pameti da se nasmejem, još manje likujem, kad pročitam ono što sam tada napisao:

“Živimo u vremenu netrpeljivosti i netolerancije. Netrpeljivost je imanentna autoritarnim režimima i zato se svako zalaganje za toleranciju od pojedinaca u vlasti i oko nje doživljava kao borba protiv takvih režima. Oni, vlastodršci, imaju instiktivnu sposobnost da prepoznaju opasnost za sebe u zalaganjima za tolerantnost i protagoniste takvih zahteva olakom brzinom proglašavaju neprijateljima naroda. Zato autoritarni režimi razvijaju netrpeljivost u društvu, njima je stalno potrebna dihotomija “mi” protiv “njih”. Obezvređivanje, krivo prikazivanje ili proganjanje ideja za koje se zalažu drugi, netrpeljivi ljudi, posebno oni na višim stepenicima hijerarhije vlasti, često doživljavaju i kao ličnu sreću, kao nekakvu svoju pobedu, blokirani egoizmom teže ka potpunom monopolu u oblasti ideja, ali ne rivalitetom različitih koncepata, pogleda i mišljenja na javnoj sceni već suzbijanjem ideja koje ne prijhvataju ili se kose sa njihovim interesima, te proganjanjem i otežavanjem uslova života i javnog delovanja neistomišljenicima.”

Morao sam ovo da prepišem i ponovo pročitam, kao da se trideset godina nismo pomerili sa mesta. Kaže Duško u ovoj knjizi, u tekstu “Smehotresni preferans”, da je “neverovatna količina gluposti, budalaština, poganije, idiotluka, pizdarluka…  koje nas svakodnevno, sa raznih pozicija, iz vlasti, uz nju, ili van nje, iz svih institucija, važnih i manje bitnih, iz medija, na radnim mestima, na univerzitetima, u domovima zdravlja, na ulicama, u saobraćaju – okružuju i čine naše živote, po raznim linijama i u različitim situacijama – nepodnošljivim”.

Sad kad je gotovo sasvim  izvesno da još jednom nismo uspeli da tu nešto popravimo vikend protestima i jalovim akcijama, Duško je uočio odbrambeni mehanizam zvani “teranje sprdnje”. Društvene mreže su preplavljene aforizmima, karikaturama, video zapisima, pa i ozbiljnim razmišljanjima kud nas vode ovi naši “ljudi od vode”, kao da svi žele da sami sebe opravdaju nekakvom dosetkom na račun vlasti, posebno predsednika svega ovoga…   To ne može da potisne, kako je napisao Duško u jednom drugom tekstu u ovoj knjizi, “sve ono besramno, zanatski nedopustivo, profesionalno nakaradno – što čine novinari, urednici i rukovodioci RTS, kuće od nacionalnog značaja – u pripremi informativnog programa, posebno centralnog Dnevnika”.

Bavi se moj prijatelj i šljamom po ostalim zadrugama sa nacionalnim frekfencijama, ali ima nečeg prometejskog u njegovom bavljenju ovdašnjim javnim servisima. Znamo da Prometej, kao jedan od najsnažnijih likova grčke mitologije, predstavlja oličenje hrabrosti, ponosa, prkosa, čovekoljubivosti i težnje za slobodom, pa je, i iz tog ugla gledano, sasvim normalno što nam Izdavačka kuća “Prometej” i gospodin Zoran Kolundžija već skoro dve decenije poklanjaju vatru koju su, da tako kažem, ukrali iz “Borbe”, “Naše borbe”, “Blica”, “Danasa”…

Hvala njima, hvala Dušku Bogdanoviću!

*Gospodin Kolundžija je nekoliko dana kasnije ovaj spisak dopunio naslovima “Nostalgija”, “Sujete nove, sukobi stari” i “Medijska higijena”.

30. maj/ Četvrtak

Mozaik

Kolege iz Zabavno-humorističke redakcije Radio Beograda pokloniće danas svom saradniku i prijatelju foto-montažu naslovne strane novina, na kojoj je “udarna vest”: “Čedomir Radović otišao u ‘Mozaik vremena’”! Ko nije zaboravio, reč je o emisiji Prvog programa Radio Beograda, pokrenutoj oktobra 2001. godine, pod sloganom “Borba protiv pilećeg pamćenja”. Sedamnaest godina kasnije, “u zemlji gde je magla na rasprodaji, a inteleligencija gusaka na ceni” (kako je napisao Srđan Milivojević) svako podsećanje na prošlost postalo je “nepodobna kategorija”, pa je i naslov ove kultne emisije u pomenutoj “vesti” samo metafora za kraj radnog veka gospodina Radovića, na mnogim njenim špicama ovekovečenog kao “organizator”.

Nije u “Mozaiku vremena” sve bilo politika, pa su nas  pre tačno dve godine podsetili da je Uprava varoši Beograda početkom  juna 1838.  donela “Naredbu protiv lenstvovanja”: „Da se niko ne usudi u radne dane besposličiti po mehanama gde su kuglane i kojekakve igre, no svaki da se radom zanima, osim nedeljnih i prazničnih dana koji su za odmor.” Odmori se, Čedo, vreme je!

31. maj/ Petak

Betl

Pridružićemo se danas u podne na „Lešću“ mojoj prijateljici Seški, koja već tri godine svakog dana, bez obzira na meteorološke prilike i saobraćajne kolapse provede neko vreme uz mermerni spomenik sa srebrnim slovima „Miloš Šterić 1977-2016“. Drugu godinu preranog odlaska mog mladog prijatelja i kolege, „zaustavljenog u koraku i snu“, lane smo obeležili knjigom njegovih tekstova pod naslovom „Daleko je Kolumbija“, kao trajnim svedočanstvom o izuzetnom novinarskom talentu ali i o snazi ljubavi njegove majke, koja je taj spomenar priredila, štampala i podelila svima koji su imali sreću da poznaju njenog Miloša.

Sa Seškom već godinama jednom nedeljno odigram dve, tri partije preferansa, pa mi neće zameriti što ću njenu novu životnu situaciju nazvati jednim velikim „betlom“. Manje vešti kartaroši od svih šest igara u preferansu najviše vole baš tu, kad ne sme da se uzme ni jedan štih, ali samo veliki igrači znaju kako je teško pobediti sa najslabijim kartama. Izgubiti sve a biti na dobitku, mogu samo ljudi koji imaju sa kim da podele i radost i tugu!