APRIL 2019.

1. april/ Ponedeljak

Kazaljke

U Srbiji je juče počelo letnje računanje vremena. Kažu, pretposlednji put, pošto odlukom Evropskog parlamenta od 2021. godine pomeranja kazaljki više neće biti, a Srbija će se, kako su rekli u Ministarstvu privrede. “uskladiti sa evropskom regulativom”. Moj prijatelj Bane Bjelica je po tom pitanju evroskeptik, ako je suditi po njegovom duhovitom tvitu: “U stvari, ne morate noćas da pomerate kazaljke. Prvo, kazaljke više nisu moderne, malo ko ih ima i u njih gleda, a drugo, sve će to pametne sprave, telefoni i kompovi, sami da pomere. Mi samo treba da se pomerimo s mesta, što bi rekle naše babe.”

Da sam u Beogradu, danas bih se svakako “pomerio sa mesta” i otišao do Dušanovca da mom prijatelju Milanu Ocokoljiću iz “Starog bunara” čestitam rođendan. Da sam u Srbiji ovog aprila, sigurno bih u onu drugu subotu bio tamo gde treba, kako bi se, nadam se, kazaljke pomerile nekoliko godina unapred, jer su predugo stajale u mestu, zaglavljene u devedesetim godinama prošlog veka. To za nas ne mogu da urade pametne sprave, to moramo sami da učinimo. Ne da bismo se “uskladili sa evropskom regulativom”, već da bismo se dozvali pameti, što bi rekle naše babe!

2. april/ Utorak

Grad

U prvih šest dana boravka u Dubaiju uverio sam se da se ova metropola i jedna od najvažnijih svetskih destinacija razvija tempom kojim se preskaču decenije, ali, za razliku od mog prethodnog boravka ovde pre nešto više od tri godine, više ne mislim da u tome ima neke inercije, da baš ne kažem stihije. Tada sam se zbog oštećenog kuka otežano kretao, pa mi se uglavnom iz kola činilo da između pojedinih delova nema nikakve veze, odnosno čitav grad mi je delovao nekako razbacano i neplanski. Od tog utiska nije ostao ni kamen na kamenu, da baš ne kažem na pesku, kad sam iz jedne od novijih atrakcija „Dubai Frame“ (150 metara visokog rama, otvorenog 1. januara prošle godine, u čiju izgradnju je utrošeno oko 55 miliona evra) sagledao i šta je Dubai bio do pre samo pola veka i šta će, što se već vidi, biti u ne tako dalekoj budućnosti.

Hteo sam, u stvari, da napišem kako više nisam siguran šta bi bilo da takav ram podignemo na Terazijama, a onda sam shvatio da je glupo grad sa velikim „G“ vezivati za privatnu prćiju sadašnje garniture sa malim „g“. Mada bi jedan takav vidikovac možda i bio od neke koristi, da Beograđani pronađu odakle im sada polaze autobusi ka Konjarniku, Medaku, Zvezdari…

Sreda 3. April

Zahtev

Na tradicionalnom obeležavanju godišnjice osnivanja Studija B njegovi veterani, osnivači, kreatori prepoznatljivih špica i urednici nekadašnjih programa i emisija, “revoltirani lošim kvalitetom programa i brukanjem časnog ugleda stvaranog godinama”, javno su zatražili od sadašnjih vlasnika i rukovodstva da promene ime, znak, špice i nazive emisija, koje su proslavile prvo beogradski radio, a od 1990. godine i televiziju. “Time bi pravo na ono što je bilo vlasništvo i ponos Beograđana bilo njima i vraćeno, što bi omogoćilo da se pokrene novi beogradski program”, saopštile su moje drage kolege, kako bi predstojeći jubilej, pola veka postojanja, 1. aprila 2020. Studio B i Beograđani proslavili u duhu najboljih tradicija ove medijske kuće.

Bilo je, ruku na srce, već perioda kad su časno ime, znak, špice i nazivi njihovih emisija bili fasada za ogoljenu propagandu vlasti, posebno u pretpetooktobarskoj Srbiji, pa je i ta borba Beograđana da im se vrate njihov radio i televizija nešto po čemu se Studio B razlikuje od većine drugih elektronskih medija. Zbog toga bih zahtevima mojih dragih kolega dodao još jedan: Da se Studiju B vrate – Beograđani!

4. april/ Četvrtak

Elif

Vidim po društvenim mrežama da su mnogi ohrabreni rezultatima lokalnih izbora u Turskoj, po kojima je tamošnji sultan izgubio glavni grad Ankaru, a izgleda i najveći, najmnogoljudniji i u svakom smislu najvažniji Istanbul. Iako ne zaslužuju ozbiljnu pažnju komentari tipa „eto, vidite, sve je moguće“, pa čak i da opozicija dobije izbore u uslovima kontrolisanih medija, policijske torture, svevlašča predsednika i samo na osnovu platforme „svi protiv Njega“, strahujem da se takvim analogijama slabi rešenost ovdašnjih protivnika predsednika svega ovoga da bojkutuju njegovu predstojeću izbornu ujdurmu. Bez stvarne promene uslova u kojima će se odvijati izbori u Srbiji, po svemu sudeći parlamentarni, svaki uspeh liste „mi ili On“ bio bi više nego „čudo“, kao što je većina svetskih medija naslovila vesti sa Bosfora.

Zbog toga, ali i iz iskustva da u takvim sistemima ništa nije „gotovo“ dok ne bude „gotov je“, treba ipak sačekati definitivne rezultate minulih izbora u Turskoj. I ne preterivati u poređenjima, jer kako reče samostalna zvezdarska politička analitičarka, poznatija kao „moja Mira“, ako opozicija nastavi da hvali turske glasače, TV „Pink“ će ukinuti i „Elif“ i „Istanbulsku nevestu“!

5. april/ Petak

Ogledalo

Prvi Petak u Parnom mesecu Pivo sa Prijateljima! Kad smo se u petak, prvog dana aprila 2016. okupili na pivu u jednom beogradskom restoranu, predložio sam mojim nekadašnjim „đacima“, danas drugarima, da to „Pet Pe“ postane tradicija. U junu u istom sastavu, u avgustu došli i oni koje odavno nismo videli i čuli, „tradicija u nastajanju“, napisao sam u oktobru iste godine, uz pozdrav koleginicama i kolegama iz Mataruške banje. U većem ili manjem broju izgurasmo tri godine i stigosmo do sedamnaestog slikanja za album, koji su mi poklonili za dvogodišnjicu.

U međuvremenu smo dva puta promenili kafanu, da bismo se poslednjih nekoliko puta okupili u klubu „Akord“ u Svetogorskoj 46. Ponikli u „Blicu“ u jednom od njegovih najboljih perioda, zanat naučili od novinarskog Koste Vujića (bez šešira), danas raspršeni po različitim redakcijama, sajtovima i PR službama, moji mladi prijatelji ponekad kažu „vidimo se u ogledalu“. Pri tome ne misle samo na veliko ogledalo u ovom prijatnom lokalu, koji drže moje drugarice Branka i Koka, već i na činjenicu da će, kao generacija, još dugo jedni drugima biti najbolji korektiv za ono što (i gde) rade!

6. april/ Subota

Stvarnost

Živimo u vreme paralelnih stvarnosti. Svako od nas ima probleme, ograničenja, strahove, uspone i padove, i to je stvarnost sa kojom se ogromna većina ljudi pojedinačno nosi kako najbolje zna i ume, najčešće u tišini i bez mnogo potrebe da javno objavljuje i šta ih tišti i šta ih raduje. Sasvim druga je krajnost „stvarnost“ onih koji samo što jutarnje pražnjenje creva ne smatraju za događaj važan za objavljivanje na svim društvenim mrežama, pa smo tako zatrpani informacijama o kucama, macama, trećim nagrada na književnim konkursima za koje niko nije čuo, roštiljima i tortama, sve do lakiranih noktiju i napucanih usana…

Kad se kroz te dve osnovne lupe posmatra i ono što se događa oko nas, u ekonomiji, u medijima, u gradu, u politici… dobijamo komentare „ja gledam svoja posla“ ili, s druge strane, „ja ću da vam objasnim“, pa se tako čitava ta realnost pretvara u paralelnu stvarnost. Ne bih zbog toga krivio internet i društvene mreže, jer nije internet napravio debile od ljudi nego nam je samo pokazao kakvih sve debila ima oko nas!

7. april/ Nedelja

Zamenica

Incident na stepenicama Starog dvora, kad su odbornici opozicije pokušali da na licu mesta utvrde da li Beograd ima gradonačelnika, ali i zatraže da se na dnevni red postavi opravdanost nekih projekata, posebno trenutnih u centru i planiranih na Kalemegdanu, a u tome ih sprečile, uz padanje u nesvest, navodno članice Saveta za rodnu ravnopravnost, a u stvari službenice Skupštine grada i nekih gradskih javnih preduzeća, kao i sve u Srbiji,  izazvao je dijametralno različite reakcije i komentare. Jednima je to nova ujdurma osione vlasti, drugima dokaz da “fašisti tuku žene”, možda i više nego onaj njihov Jutka, pri čemu je jedino “slaganje” donekle zabeleženo u upotrebi sintagme “jadne žene”, po jednima ucenjene i izmanipulisane, po drugima životno ugrožene.

E, sa tim se ne slažem, jer se sećam da je u Đilasovo vreme, na primer, bila sva važna neka zamenica jednog gradskog sekretara, isti taj profil, mlada i neiskusna, duže štikle nego suknja, dva telefona, nikud bez vozača, u Beograd stigla iz provincije, pa se naljutila na nas iz “Blica” što smo objavili da je došla da deli novogodišnje paketiće u privalitilištu u Kumodraškoj pravo sa dočeka, sve u tom “stajlingu”, maltene sa konfetama u kosi. Siguran sam da je pre tri dana i neka takva persona bila na braniku “Vesićeve časti i ugleda”, jer kad se takve jednom instaliraju u sistem ubrzo pomisle da sistem, u stvari, postoji zbog njih. One su večne, a vesići prolaze…

P.S. Ovaj komentar sam poslao za broj od subote, ali iz “Blica” me zamolili da napišem nešto drugo. Kao, nije zgodno pominjati Dragana Đilasa na stranama o Beogradu…

8. april/ Ponedeljak

Navijači

Moj dragi kolega i prijatelj Slobodan Đukić poslao mi sjajan izbor od pedeset fotografija pod naslovom „Beograd moje mladosti“, snimljenih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Prvo što pada u oči, nama koji imamo tu muku da se sećamo i lepih vremena,  je sve ono čega više nema u našem gradu, od bioskopa („Zvezda“, „Jadran“, „20. oktobar“, „Balkan“) i nekih starih dobrih kafana („Orač“, „Paliluska kasina“) do drvoreda u centralnim ulicama, ali i neke opuštenosti, mirnoće u pokretima, pogledima i osmesima naših sugrađana… U tom smislu je i antologijska fotografija sa Terazija kad navijači „Crvene zvezde“ i „Partizana“ zajedno, svaki sa svojim zastavama, idu na „večiti derbi“

Ovog vikenda je posle novih incidenata na toj realaciji,  sada zbog košarke, ali i znatno šire gledano, podsećanje da ovaj grad podjednako pripada svima, bez obzira za koga navijaju, vredno gotovo kao „narandžasti alarm“, kojim meteporolozi najavljuju oluju i druge nepogode!

9. april/ Utorak

Škola

Pohvalih se jesenas, kad je naša Dunja postala đak prvak, da deveti put krećem u školu, jednom za svoj groš, tri puta sa Mirinim i mojim ćerkama i pet puta sa unučičima, što uopšte nije tačno jer sam prve školske dane naše princeze Ane u Melburnu i naših zlatnih dečaka Petra i Filipa mogao samo da pratim preko Vibera i WhatsAppa. Ovih dana sa njima dvojicom, ovde u Dubaiju, prelazim lekcije iz matematike, pa ponekad i samog sebe iznenadim kako sam sve to zapamtio.

Često čujem svoje ispisnike i nešto mlađe sugrađane kako se podsmevaju školi kroz koju smo mi prošli u onim „vunenim vremenima“, kao bubali smo napamet i učili nepotrebne stvari, koje današnji klinci imaju na dva „klika“. Ne sporim da mi kasnije nisu mnogo značile brojke o „rudnom bogatstvu Bugarske“, ali u staroj čukaričkoj školi „Đorđe Krstić“ u Radničkoj ulici imali smo sjajne učitelje i nastavnike, koji su umeli da kažu „ovo će vam trebati čitav život“. Znanje nije gomila podataka, znanje je skup lekcija koje vredi zapamtiti!

10. april/ Sreda

“Lale”

Na moj jučerašnji komentar kako smo nekad u školama ipak naučili mnogo toga “za čitav život”, moj prijatelj Radivoje Bojičić me je podsetio na aktuelnu priču kad njegova unuka dramatično kaže svom ocu: “Danas imam baš puno za domaći. Iz engleskog imam da kupim vežbanku, iz matematike svesku, iz srpskog radne listiće, a iz likovnog imam da kupim bojice. Imam  i domaći iz fizičkog, da kupim nove patike!” Nekadašnje “učiti, učiti i samo učiti” tako se pretvorilo u “kupiti, kupiti i samo kupiti”.

“Lale”, koji baš danas zaokrugljuje sedmu deceniju života, obavestio je javnost da je u prodaji “prolećni broj” satiričnog lista “Jež”, u kome pišu, brišu i uzdišu provereni autori nekoliko generacija humorista, satiričara, aforističara i karikaturista. Nekadašnji nedeljnik tako je postao “tromesečnik”, možda i zbog toga što se “kupiti, kupiti i samo kupiti” već odavno ne odnosi na tu vrstu zabave. Ali, njega kao urednika ne napušta optimizam, u skladu sa njegovim sjajnim aforizmom: “Imam vremena za sve, uskliknu mladi Metuzalem!”

11. april/ Četvrtak

Starbucks

Odveli su me prekjuče Mirini i moji unuci Petar i Filip u obližnji „Starbucks“, jedan od 17 koliko ih ima ovde u Dubaiju, da im kupim njihov omiljeni „frapećino“ (frappuccino, kome se više sviđa zvanični naziv). I naša princeza Ana, kad sam u Melburnu, voli da mi istim ledenim napitkom „naplati“ svaku zajedničku šetnju po gradu, u kome ima samo osam takvih lokala sa prepoznatljivim znakom kompanije iz Sijetla, koji nas starije podseća na nišku „Moravu“ bez filtera u zelenoj kutiji.

Taj znak se u ovom trenutku nalazi na više od 30.000 mesta širom sveta, pa je sasvim logično da je i Beograd kao sve značajnija turistička destinacija došao na red. Ne treba oko toga dizati neku posebnu pompu, radnja k’o radnja, kafa k’o kafa, ko voli nek izvoli… Ovo ja malo „spuštam loptu“ da što duže priča o beogradskom „Starbaksu“ ne dopre do preslatke Dunje, našeg jedinog unučeta kod kuće, jer znam dete, mala šmizla će odmah reči da obožava ono što piju Ana, Pera i Fića!

12. april/ Petak

Rep

Pravo značenje narodskog izraza „kad mrtva krava mrdne repom“ mogao bi na svojoj koži da oseti penzionisani novinar Miroslav Jovanović iz Kragujevca, kome preti oduzimanje kuće ili dve trećine penzije u narednih pet godina, zbog isplate duga od oko 1,5 miliona dinara, njegovom bivšem preduzeću AD „Svetlost“, već osam godina u stečaju. Mali je ovo prostor da pobrojim sve nelogičnosti presude Apelacionog suda u Kragujevcu, po kojoj zbog dva teksta i jednog pisma čitaoca, objavljenih 2004. i 2007. godine, u vreme kada je on bio odgovorni urednik, Jovanoviću sad „karikaju“ kamate i troškove izvršenja, pa se pridružujem apelu kolega iz nekoliko novinarskih udruženja i asocijacija da se prikupe sredstva kojima bi se ta „spirala bezakonja“ nekako zaustavila.

Nije tajna da se sudski izvršitelji najlakše i najbrže nakače tamo gde ima imovine ili stalnog prihoda, posebno kod penzionera. Ali, kad treba nešto naplatiti od nekog mahera, kao u slučaju moje Mire koja već godinama čeka izvršenje sudske presude protiv jednog hohštaplera iz Aranđelovca, onda svi ti „veliki izvršitelji“ samo slegnu ramenima i kažu „ne možemo mu ništa, jer nema ništa na svoje ime“. Da baš ne kažem, neće ni da mrdnu repom!

13. april/ Subota

Raša Livada

Na današnji dan, 13. aprila 1948. u Subotici je rođen književnik, prevodilac i izdavač Raša Livada. Predsednik Odbora za zaštitu umetničkih sloboda, osnivač Književnog društva „Pismo“ i pokretač istoimenog časopisa za savremenu svetsku književnost preminuo je u Beogradu 6. novembra 2007. godine. Sa njim sam se najviše družio početkom devedesetih, u vreme kad je naš zajednički prijatelj Petar Damnjanović okupljao poznate Zemunce i prijatelje Zemuna (ja sam spadao u ove druge), iz čega će kasnije nastati Rotary klub Zemun. Na današnji dan želeo bih da podsetim na Rašine reči iz razgovora sa urednikom nedeljnika „Vreme“ Slobodanom Kostićem:

„Naša kultura, tradicija i poimanje stvari postali su sumnjivi i ne tako lako prihvatljivi. A stvari nisu završene, velika iskušenja nas čekaju. Popravni dom, zatvor ili beg u iracionalno, mislim čak i na mogući građanski rat. Veliki deo inteligencije, pošto nema ništa sem nacionalnosti, navalio je na srbovanje kao kurva na štanglu, i čeka da neki političar ubaci evrić. A sve pare biće kod njih!“

P.S. Uz ovaj tekst sam na Fejsbuku, pod utiskom dugo najavljivanog velikog protesta opozicije, napisao: „Dragi prijatelji, daleko sam od kuće, daleko od mesta gde bih voleo da se danas nalazim. Znam da će što god da kažem, napišem, komentarišem – biti tanko. Posebno, ako očekujem da to objave novine, na čije naslovne strane i neke tekstove većina od vas ima ozbiljne primedbe, ali se nadam da se neće ostvariti neke od zloslutnih reći mog prijatelja Raše Livade.  

15. april/ Ponedeljak

Subota

Željno smo iščekivali subotu, 13. april. Manje ja, a mnogo više mlađarija. Pred našim očima otvorio se jedan novi, potpuno drukčiji svet, u kome smo mogli da doživimo i nešto od onoga što smo gledali samo na televiziji. Ozarena lica, sretni i nasmejani ljudi, deca koja se ničeg ne plaše. A onda smo seli u gondolu i našli se u svetu heroja… Meni posle bilo muka, od sendviča što smo ih poneli na put…

Mogao bih da ređam dvosmislene rečenice, ali ne želim da kvarim utisak posle boravka u zabavnom parku “Warner Bros” u Abu Dabiju, zasnovan na njihovim najpoznatijim crtanim i akcionim filmovima. Sa Mirinom i mojom najmlađom ćerkom Marinom i njenim zlatnim dečacima Petrom i Filipom proveo sam nezaboravno subotnje popodne, ručali smo kod Kamenka i Kremenka, sa Perom kojotom jurili pticu trkačicu, igrali se sa Duškom Dugouškom i Patkom Dačom, razbijali bandite sa Betmenom i Supermenom… To nije zabavni park već zabava po sebi i zabava za svakog, koja vas “uhvati, pa ne pušta”, sve do toga da sam se, ovako mator, prvi put provozao rolerkosterom. I posle mi bilo malo muka…

16. april/ Utorak

 „Luvr“

Ujedinjeni Arapski Emirati su Francuskoj platili 525 miliona dolara samo za korišćenje imena pariskog muzeja „Luvr“  u periodu od 30 godina i šest meseci, kao i 750 miliona dolara za angažovanje francuskih menadžera, zaduženih za nadgledanje 300 pozajmljenih umetničkih dela. Izgradnja muzeja koštala je 654 miliona dolara. Zdanje po zamisli poznatog arhitekte Žana Nuvela se sastoji od 55 odvojenih zgrada, a kupola prečnika 180 metara prekriva većinu paviljona i može da se vidi sa mora. Od početne ideje da se u ovom delu sveta podigne ovakav hram kulture do svečanog otvaranja u novembru 2017. prošlo je manje od deset godina. Za razliku od drugih muzeja koji nude dela po određenoj klasifikaciji, stilovima ili civilizacijama, muzej u Abu Dabiju ističe univerzalne teme i međusobne uticaje civilizacija…

Lako sam pronašao najvažnije podatke o “Luvru Abu Dabi” na internetu, ali sam tek na licu mesta osetio pravu vrednost takve koncepcije, za koju važi stara indijska poslovica: “Svet je moje selo, a čovečanstvo moja porodica”. Samo što neki zauvek ostanu samo to – selo!

P.S. Slučajno je ispalo da sam tekst o poseti ovom izuzetnom objektu i još boljoj postavci u Luvru Abu Dabi, sa jasnom porukom o prožimanju vera, nacija i kultura, napisao u isto vreme kad je gorela Bogorodičina crkva (Notre Dame) u Parizu i kad su po društvenim mrežama krenuli komentari napaljenih srBskih rodoljuba, od kojih su nablaži oni da ih je “baš briga za tamo neku francusku crkvu”. A još su bili gori oni koji su žalili samo zato što su navodno zvona te crkve krajem juna 1389. godine “zvonila u cast pobede srpske vojske na Kosovu”.

17. april/ Sreda

Dobar naslov

Nadam se da mi neće zameriti moj prijatelj Dragan Stojković iz Zemuna, čija je izdavačka kuća “Mostart”, u saradnji sa nevladinom organizacijom “Gariwo” iz Sarajeva, objavila “antiratni dnevnik” Gorana Sarića, tokom devedesetih bibliotekara u Konjicu, danas građanina Holandije, što me je naslov ove “hronologije apsurda koji se širio od lokalnog ka opštem” podsetio na čuvenu repliku iz filma Gorana Paskaljevića “Varljivo leto ‘68”, kad Bata Stojković kaže Slavku Štimcu: “Od sutra da ne prolaziš pored apoteke, da se učlaniš u biblioteku i naučiš sve o marksizmu”.

Promocija ove knjige, “važne ne samo za savremenu bosansko-hercegovačku literaturu, već za sve zemlje regiona” (večeras od 19 časova u Ustanovi kulture “Stari grad”, Kapetan Mišina 6a) sasvim slučajno je najavljena istog dana kad je saopšteno da je preminula Mirjana Marković (1942-2019), čija uloga u raspadu i ratovima na tlu bivše Jugoslavije i dalje, najblaže rečeno, izaziva kontroverze. Po jednima poslednji marksist sa ovih prostora, po većini “crvena veštica”, pa se Sarićev naslov uklapa i u tu aktuelnu priču. A on glasi: “Lijepo gore klasici marksizma”!

18. april/ Četvrtak

Avantura

Da sam mlađi i malo veštiji sa modernim sredstvima obaveštavanja (konkretno, sa snimanjem kratkih video zapisa i postavljanjem na Youtube) sigurno bih se prijavio na konkurs za “najlepši posao u Srbiji”, koji je raspisala on-line platforma za rezervisanje tura po domaćim destinacijama Serbianadventures.com. Jedini uslov da ste avanturista koji voli da uživa u pronalaženju i predstavljanju prirodnih lepota Srbije, rok za prijave je ponoć između narednog utorka (23. april) i srede, a ovaj “posao iz snova” počinje 25. maja i traje do 25. avgusta, uz platu od hiljadu evra mesečno.

Konkurs je već izazvao ogromnu pažnju na društvenim mrežama, pa smatram da neću odmoći organizatorima sa konstatacijom da je ovo maltene poslednja prilika da se realizuje jedna takva kampanja. U Srbiji ove, 2019. godine planinske reke pakuju u betonske cevi, potopljen je manastir sa najstarijim zvonom, preoran centar prestonice, stotine sela nemaju više ni jednog žitelja, mlađarije je sve manje za sve više manifestacija, a i turistički autobusi su čas “u kvaru”, čas vozaju neki svet, čija je najveća avantura glasanje da neko ostane ili ispadne iz nekog rijalitija…

19. april/ Petak

Moša

“Hoće li se ikada unormaliti situacija u našoj zemlji. Jebe mi se za vaše mitinge, kontramitinge, demonstracije, štrajkove, javne podrške ili proteste, odjebite Više! Prava revolucija je kad radiš na sebi, unapređuješ se i usavršavaš, obrazuješ, ulažeš ne sto odsto već trista odsto snage i energije da u ovoj usranoj zemlji nešto ostvariš i postigneš. Ali, mi smo povodljiv narod koji očekuje da će tamo neko drugi, a umesto svih nas, uraditi da bude bolje svima nama. Kako da ne, samo se nadajte! Dok se ne osvestimo od svih manipulacija i dok se ne okrenemo sebi, da prve promene počnemo menjajući sebe na bolje, nikada ništa od ove zemlje neće biti. NIKAD!!!”

Ovo je pre nekoliko dana na društvenim mrežama objavio moj prijatelj Petar Mošić. Za danas (petak, 19. april) bilo je zakazano otvaranje izložbe njegovih radova “Zlatni presek” u galeriji “X Vitamin” na Studentskom trgu. Termin obezbeđen pre dva meseca, uloženo mnogo truda, energije i poprilično novca, ali zbog “vanredne situacije” otvaranje pomereno za ponedeljak. Možda će tada biti “normalna situacija”, ali ne verujem da će “Moša” odustati od onoga što je napisao uz citiranu objavu: “Najiskrenije, posle ove izložbe palim odavde… neću se osvrtati nikad, ikad!”

20. april/ Subota

More

Posle tri ipo meseca danas završavam prelepo putovanje, na kome sam beskrajno zahvalan mojim ćerkama Mileni i Marini i svima na našim porodičnim adresama u Melburnu i Dubaiju. U tih sto i kusur dana stalo je mnogo toga, od uživo praćenja Australian opena i prve trke u sezoni „formule jedan“, sjajno organizovanog izleta na Tasmaniju (hvala zetu Kameronu) i nekoliko uspešnih trkačkih dana u Kolfildu i Flemingtonu, radovanja zbog australijskog državljanstva Milene, Tamare i Ane do praćenja prvih ozbiljnih fudbalskih koraka naših zlatnih dečaka Petra i Filipa, sagledavanja Dubaija iz ptičje perspektive i nezaboravne posete „Luvru“ u Abu Dabiju…

Preksinoć se nad Dubaijem „smijao mesec žuti“ („Zabranjeno pušenje“, „Balada o Pišonji i Žugi“), pa sam juče možda i pod tim utiskom na prelepoj plaži Le Mer neprestano pevao „more je provod, more su koke, more je izvor života, je li tako Moke“… A mislio sam, dragi prijatelji, kako ćemo se mi u Srbiji, u celini gledano, uskoro pitati „Bože, kako neki mogu gore, a ja i Žuga ni na more“.

22. april/ Ponedeljak

April

Da li će se kroz mnogo godina bilo ko sećati ovog nesrećnog aprila 2019. u Beogradu, u kome su se svako malo prebrojavali i oni koji još imaju sipmatija za aktuelnu vlast i predsednika svega ovoga i oni koji misle da je vreme da se promeni ne samo vlast, nego čitav sistem, zagledali jedni drugima u zube i cipele, ismevali parole i muzičke numere, kvarili i naprasno popravljali autobuse… Pamtiće ga verovatno samo oni koji će jednog dana “tražiti usne jedne djevojke što se divno mazi”, ako se sećate pesme Zdravka Čolića iz vremena kad su i april i Beograd bili mnogo lepši i prijatniji.

E zato vam ne dam moj april u mom Beogradu, jer hoću da se doveka sećam jedne subote kad sam upoznao devojku sa kojom ću podeliti narednih četr’esšest godina, pa narednu kad smo prvi put izašli, a još je bio april i onog ponedeljka kad smo se prvi put poljubili. Znam da je sada sve obrnuto, da su mnogi parovi prvo intimni, pa onda izađu, a gotovo se nikad ne upoznaju, ali to onda nije ni ljubav, ni veza, to onda mnogo više liči na zlo, koje ovde neki nazivaju politikom!

23. april/ Utorak

Kretanje

Od Resnika do železničke stanice “Topčider” juče ujutru se kolima išlo duže od devedeset minuta. Sa Zvezdare od osam do deset časova samo za uključenje na autoput i kasnije “Gazelu” trebalo je više od šezdeset… Zato ne želim ništa da kažem o jutarnjim problemima onih koji nekim poslom moraju u centar ili iz njega idu ka drugim delovima grada, jer više “krug dvojke” nema tu privilegiju da kuka zbog deregulacije saobraćaja pod firmom njegovog rešavanja.

“Ne mrdam nikud”, “nisam lud da više provedem u autobusu nego s tobom u kafani”, “ovako nikad nije bilo”… već tri dana slušam moje prijatelje i drugare, sa kojima bih da se vidim posle skoro četvoromesečnog odsustva iz Beograda. Kao da je kretanje u međuvremenu izašlo na loš glas, sedi ‘di si, što se manje ljudi sreću manje će da misle da nije problem u raskopanim ulicama, već da je ovde gotovo neprestano na snazi antologijski aforizam koji glasi: “Svako ima pravo da bira i da bude biran, svako ima pravo da se kreće i da bude – kreten!”

24. april/ Sreda

Fantomi

Da budem iskren, kad sam početkom januara krenuo na svoj ovogodišnji put od „sto somuna“ (toliko sam puta doručkovao daleko od kuće), nisam verovao da će kad se vratim i dalje biti aktuelno pitanje „ko je rušio u Savamali“, pa ni u realan domet i snagu subotnjih protestnih okupljanja i šetnji. Sigurno je da mnogo toga više nije isto kao krajem prošle godine, što ću pokušati da proverim već danas kad mala sreda treba da zameni veliku subotu, pod sloganom „Za grad bez fantoma“.

Iako svi znamo na šta se to konkretno odnosi, meni se čini da ima nečeg „fantomskog“ i u onom soju dušebrižnika, čiji me je odnos prema protestima nervirao tokom proteklih meseci, naročito petkom kad samo oni znaju šta treba da se radi i nedeljom kad za to isto kažu da „nije tako trebalo“. Neko je ovih dana rekao da takvi, sakriveni od svih i svake odgovornosti, lidere promena zamišljaju kao kombinaciju Če Gevare i Mahatme Gandija, odnosno da oni „dok kuća gori, raspravljaju o rasporedu nameštaja“. Zato su njihove „fantomke“ još opasnije, jer na njima nema ni proreza za oči!

25. april/ Četvrtak

Kolica

Na društvenim mrežama se sve češće zapodene polemika između nekih koji više ne žive u Srbiji i onih koji u izrazu „čuti i trpi“ ne pristaju ni na jedan od imperativa. Jedna od osnovnih primedbi ovih drugih da je lako pametovati sa bezbedne daljine i iz neke sasvim drukčije životne situacije, pa se događa da različito tumače čak i iste, više nego egzaktne podatke. Zbog toga nisam ništa napisao kad je pre dva meseca, u vreme mog boravka u Melburnu, objavljena tabela „Evrostata“, po kojoj je Srbija prva u Evropi po stopi siromaštva (udeo siromašnih u ukupnoj populaciji) sa 24,5 procenata. Poređenja radi, Hrvatska 19,8, Makedonija 19,7, Slovenija 14,3 odsto…

Drugi je par opanaka šta se gde smatra siromaštvom, pa je u tom smislu indikativna i „tabela za nevericu“, po kojoj su cene mnogih prehrambenih artikala u supermarketima veće u Srbiji nego u Nemačkoj, izražene u istoj valuti. Zbog toga se nisam iznenadio što su juče u „Tempu“ dvojica mojih drugara, svaki za sebe, na isti način komentarisali Mirinu i moju pretprazničnu kupovinu: „Opa, puna kolica, stigle pare iz Australije i Dubaija!“

26. april/ Petak

Džandžik

Danas se navršava tačno petnaest godina kako pišem komentare za beogradsko izdanje “Blica” iz nekog samo mog ugla. U tih više od 4.600 “obraćanja naciji”, što bi rek’o moj prijatelj Stojan Drčelić, glavni junaci bili su članovi moje porodice, moji prijatelji, moje kolege i kafanski drugari, te mnogobrojni, znani i neznani, sugrađani. Bilo je i političara od kojih neki, kao moj prijatelj Vladan Batić, više nisu među živima, a mnogi su sahranili sami sebe, poput Vojislava Koštunice, Borisa Tadića, Čedomira Jovanovića, Vuka Draškovića, Zorana Živkovića, Mlađana Dinkića, Tomislava Nikolića… Najžalosnija je činjenica da je jedina konstanta u tih deceniju ipo lider socijalista Ivica Dačić, da mu je uz rame neizbežni predsednik svega ovoga, te da je ovdašnjom politikom, čak i kad je bio odsutan, neprestano harao duh Vojislava Šešelja…

Nije tajna da sam prvi komentar napisao na četvrti rođendan Mirinog i mog prvog unučeta, gospođice Tamare Janjić. Zato ću danas našu mezimicu, kad puni 19 godina, srećan što više ne živi u svemu ovome i što će ovih dana dobiti australijski pasoš, pozdraviti onako kako je zovu njeni drugari u Melburnu: Sretan ti rođendan moja Džandžik!

27. – 29. april/ Subota – Ponedeljak

Ćutanje

Nije to ništa novo, još od ranih devedesetih slušam kako oni koji zbog nečeg protestuju zameraju onima koje usput sreću po baštama beogradskih kafića, pa čak i na ulicama ako idu u suprotnom pravcu. Kao, dok se mi borimo vas baš briga, kako ne shvatate da je ova naša pobuna i u vašem interesu i slične „zavadi, pa vladaj“ besmislice. Zato bih svima koji tako olako prosuđuju o tuđim mišljenjima, ali i onima koji bi da naprave politički kapital od nezadovoljstva Beograđana, preporučio da se u bilo kom delu dana provozaju „tri’eskecom“ od Terazija do Slavije i oslušnu šta se zaista govori u rasklimatanim, pretrpanim i zagušljivim  autobusima. Mada ne bih potcenio ni ćutanje svih onih koji se ponašaju u skladu sa poznatom maksimom vladike Nikolaja da „kad čovek počne da se vežba u ćutanju, ono mu izgleda niže od govora, ali kad se izvežba u ćutanju onda zna da je svaki govor niži od ćutanja“. Ukratko, „čutanje je zlato, govor je srebro, a brbljanje – pleva“!

30. april – 2. maj / Utorak – Četvrtak

Carevi

Kad god sretnem nekog svojih godina, pa još dobrodržećeg, prvo pomislim da čoveka znam sa nekog fudbala, sporta kojim  sam se bavio više od pola veka, u mladosti aktivno, a kasnije uglavnom rekreativno, organizujući ekipe i turnire, druženja i “treća poluvremena”… A kad sam siguran da smo negde zajedno “pikali” imam običaj da kažem “gde si, care”, nešto kao lozinku za prepoznavanje poklonika “najvažnije sporedne stvari na svetu”.

Međutim, iako ću večeras u Velikom Mokrom Lugu, u sportskom centru mog prijatelja, nekadašnjeg asa nekadašnjeg “Partizana” Aleksandra Trifunovića sresti mnogo fudbalskih drugara, bilo bi neumesno da bilo koga od njih pozdravim na pomenuti način. Kod Ace ćemo se okupiti na inicijativu Duleta Stojića, predsednika Kluba prijateljstva naroda Srbije i Japana, da simbolično ispratimo odlazak japanskog cara Akihita, koji se posle 30 godina vladavine povlači u ponoć 30. aprila, kada tron automatski preuzima njegov sin Naruhito. Carevi se smenjuju, a moji “carevi” ostaju za sva vremena!